Mora se priznati da sve ovo što se dešava u Ukrajini – o čemu nismo mogli ni da sanjamo kada smo počeli sa pripremama komada – daje čudnu aktuelnost. I kad neki lik na sceni kaže „Rusija mora ratovati“ to dobija drugačiju konotaciju, iako je suština „Rata i mira“ mnogo dublja od neke dnevno političke teme, kaže dramski pisac i dramaturg Fedor Šili.
Uoči dugo najavljivane premijere predstave „Rat i mir“ koja će, u režiji Borisa Liješevića, biti izvedena 30. maja na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, Fedor Šili otkriva koliko je bilo zahtevno uraditi dramatizaciju čuvenog Tolstojevog romana koji je odavno stekao status grandioznog i neponovljivog. Pred sutrašnju premijeru i proveru višemesečnog rada pred publikom i kritikom, Fedor Šili kaže da više oseća radost i uzbuđenje nego tremu.
„Više od teme osećam uzbuđenje i radost da izađemo na scenu i pokažemo publici šta smo napravili posle jednog lepog i radosnog, ali i ozbiljnog i kretivnog posla.“
Večna aktuelnost Tolstojevog romana
On podseća da je izvođenje „Rata i mira“ i dramatizovanje ovog dela vrlo retko, zbog broja likova i količine radnje, tako da nije čudo što je poslednji put postavljeno i igrano u Srbiji pre 40 godina.
„I reditelj i ja smo od početka govorili da moramo biti spremni da se odreknemo nekih divnih likova, misli, rečenica zarad jasnoće priče, da bismo je sveli na suštinu. Za nas je ta suština i ono što daje univerzalnost i večnu aktuelnost Tolstojevom romanu činjenica da svi njegovi likovi tragaju za nečim. Tragaju za smislom života, za srećom, tragaju za Bogom. Pjer Bezuhov se u jednom trenutku zapita čemu služi naš život, zašto smo na ovom svetu, šta mi to treba da uradimo sa našim životima… I to sam uzeo kao osnovno pitanje predstave: šta mi zapravo treba da radimo, šta je naš cilj“, objašnjava dramaturg.
A svi tragaju. Knez Andrej želi slavu, Nataša Rostova je u stalnoj potrazi za ljubavlju, Pjer Bezuhov želi da bude ruski Napoleon i da od Rusije stvori republiku i oslobodi mužike…
„Sve je to vrlo živo i snažno, svi tragaju za onim što će njihov život ispuniti smislom. A to je univerzalno, to su pitanja koja i sada sebi postavljamo. I Napoleon traga. Kad u knjizi čitate ono što su njegovi dokumentarni spisi vidite da on de fakto najavljuje Evropsku uniju, 150 godina pre nego što će ona da se stvori. On govori o tome kako će Evropa biti jedna država, sve reke plovne, more zajedničko, kako će se vojska svesti na vladarsku gardu i kako će svi budući ratovi, kad on pobedi, biti antinacinalni… Napoleon traga za stvaranjem ujedinjene Evrope vek i po pre nego što će do toga da dođe.“
Na pitanje da li je u njegovom čitanju sukob smešten u ljubavni trougao Bezuhov- Bolkonski-Nataša Rostova ili on izvire iz unutrašnjeg sveta junaka kao sukob želja i nemogućnosti da se realizuju, Šili odgovara da su se trudili da u ovoj pozorišnoj postavci bude i jednog i drugog.
Ljudska drama u kojoj je rat i bukvalan i metaforički
„Pokušali smo da predstavimo oboje, uz važnu napomenu da je jedan od zapleta i rat. Kad se nešto zove ‘Rat i mir’, onda morate imati i jedno i drugo, i rat i mir. U tom smislu, ovde imamo i Bitku kod Austerlica i Napoleonovu invaziju na Rusiju 1812. godine. Pokušali smo da nekako napravimo balans između te epske priče o ratu i politici i tih unutrašnjih ratova koji se odvijaju u dušama junaka. To je dakle i bukvalni i metaforički rat, mešanje makro i mikro sveta koje je uvek uzbudljivo“, objašnjava Fedor Šili.
On objašnjava i zašto ta dva rata nisu jednako prisutna na sceni.
„Ratnih scena ima možda 20, 30 odsto u predstavi. Ovo je ipak ljudska drama, a što se tiče ratnih scena, meni je to bilo dramski zanimljivo samo u onoj meri u kojoj govori šta se dešava sa našim protagonistima u ratu: neko bude ranjen, neko pogine, neko bude zarobljen. Uostalom, vi nemate fizički mogućnost da na sceni kao na 30 strana knjige opisujete kuda ide levo ili desno krilo konjice ili pešadije. Film je stvoren za to. Ovde morate da se prilagodite pozorišnoj stvarnosti i uradite nešto drugačije, jer ne možete izvesti deset hiljada ljudi na scenu.“
Iako u njegovoj dramatizaciji nije bio mnogo prostora za piščev jedinstven odnos prema istoriji, Šili napominje da je ta Tolstojeva teorija istorije veoma važna.
„Ostali smo u epohi, nismo ništa pokušavali da osavremenimo. Iako se za Tolstojev lični odnos prema istoriji, koji je jako zanimljiv, nije našlo prostora u dramatizaciji, važno je imati na umu da ‘Rat i mir’ nije samo roman u klasičnom smislu i da značajan deo te knjige predstavljaju esejistički delovi u kojima pisac govori o svojoj teoriji istorije. U njima vidimo kako se on protivi načinu na koji istoričari tretiraju istoriju. Tolstoj govori o tome kako se istorija tumači kroz postupke velikih ljudi, kao što su Napoleon, Julije Cezar, Aleksandar Makedonski i kaže da to nije tačno. On smatra da ne stvaraju istoriju veliki ljudi nego se istorijski događaji dešavaju samo s toga što su se morali dogoditi. Ne stvara istoriju volja jednog čoveka, nego niz nekih događaja, sličajnosti. U romanu čitamo da posle francuske invazije mužici otkazuju poslušnost ruskim gospodarima jer im Francuzi obećavaju slobodu. I kada im Nikolaj Rostov kaže ‘šta, bunu dižete’, ne možete a da u tome ne vidite klicu ruske revolucije koja će doći sto godina kasnije. I onda shvatate da je i ta revolucija događaj koji se priprema ceo vek i da se nije dogodila zato što je car Nikolaj bio slab vladar ili iz nekih sličnih razloga. Ona se dogodila zato što je morala da se dogodi.“
Od čuvenih junaka koje ćemo videti na sceni Narodnog pozorišta Šili navodi Pjera Bezuhova kojeg igra Nenad Hadži Maričić, kneza Nikolaja Blkonskog u izvođenju Miodraga Krivokapića, kneza Andreja u tumačenju Danila Lončarevića, kneginjicu Mariju koju igra Zlatija Ocokoljić Ivanović, grofa Rostova u tumačenju Dušana Matejića. Nataša Rostova je Teodora Dragićević, knez Vasilij Kuragin je Slobodan Beštić, Elen – Kalina Kovačević, Napoleon – Nedim Nezirović…
Opomena da se nešto uradi sa sopstvenim životom
„Predstava traje oko tri sata sa pauzom, ispod toga ne možete ni očekivati kada radite ‘Rat i mir’. Ovo je delo koje se retko postavlja na scenu i kad vam se ukaže ta prilika – morate je dobro iskoristiti. Ne smete se odreći svih tih sjajnih stvari koje govore o potrebi da uradimo nešto sa svojim životima, da ne trošimo uzalud vreme, da budemo uključeni u svoje živote. Da li neko traži da bude slavan, da bude voljen, da li neko traži Boga, ili traži da kao Napoleon stvori nekakav novi politički sistem… sve je to kod Tolstoja toliko živo, snažno, toliko aktuelno. Ta traganja koja predstavljaju njegovi junaci nikada neće prestati. Zato i imamo odgovornost da to veliko čudesno delo prikažemo u njegovom punom sjaju.“
