AFERA KRUŠIK 15. DEO: NIN ISTRAŽUJE KO JE SLOBODAN TEŠIĆ? Kako je jedan od najvećih trgovaca oružjem na Balkanu na razvalinama države napravio PRIVATNU IMPERIJU

Nekada je dr Nele Karajlić pevao „Hadžije su sebi podijelile rejone…“ Stih je ostvareno proročanstvo i gledali smo kako vođe privatizuju države i narode, koristeći rat kao sredstvo da nametnu sebe. Nada da će posle turbulentnih vremena prilike da se smire i ostaci države dovedu u red nestale su dolaskom na vlast u Srbiji novog talasa „hadžija“, koje su brzo i efikasno od jeseni 2012. podelile državu na interesne sfere u potpunoj vlasti nekih drskih ličnosti. Neki su uzeli, na primer, Grocku ili Brus, a nekima su privatni posed na razvalinama države postali delovi odbrambene industrije. (Pred vama je petnaesti nastavak ekskluzivnog serijala “Kako je rušen Krušuik”. Čitaoci “Blic premiuma” imaće priliku svakoga dana da čitaju nove detalje o aferi sa trgovinom oružjem koja je uzdrmala državni vrh Srbije u kome je i nastala. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Jedan od tih „hadžija“ koji se pojavio u Beogradu u ratnim godinama je Slobodan Tešić. Čovek koji je ranije morao da se snalazi kako zna i ume i da od naše i stranih država prikriva šta radi, a onda su došla bolja vremena za njega i njemu slične „hadžije“ i dobro se snašao – postao je prepoznatljiv po svom bentliju, skućio se na Dedinju i zauzeo drski stav u stilu ne može mi niko ništa.

Nadaleko poznat Tešićev bes

U nekim beogradskim redakcijama poznato je kako izgleda bes Tešića zbog pisanja o njegovim poslovima. Kažu glasine da je znao da se ušeta u prostorije nekih novina, da par sati sedi kod urednika i da čvrstim stavom objasni da je on u pravu, pride tražeći da se pojavi novinar koji je potpisao tekst, uzrok njegovog nezadovoljstva. Izveštio se vremenom Tešić, stvorio je svoj „novinarski tim“, prepoznatljiv po tekstovima u kojima se trgovac oružjem proglašava za nezamenjivu patriotsku figuru koja brine o tome kako da se nahrane hiljade radnika naših fabrika i obezbede čokoladice za decu.

Taj patriotski manir negovao je Tešić i u kafanskom životu – uredio je mesto nazvano Srbski bar u Takovskoj 45 u maniru nove generacije desničara, koji jedan dan mrze LGBT populaciju, a drugi dan promene pol.

Sećam se jednog dana, kada sam nevoljno ušao u taj bar, jer su neki ljudi tražili ambijent sa nekoliko fotografija za intervju i unutra sam zatekao – ne želeći i ne tražeći to – delegaciju jedne države pod sankcijama – Jemena. Ljude u civilu, za koje je bilo očito da obično nose jednoobraznu odeću sa činovima i važno se drže, posluživali su konobari koji su kao dodatni zadatak dobili naređenje da postave zastave Srbije i Rusije, jer je tog dana Vladimir Vladimirovič Putin nakratko svratio do Beograda.

Tešićevo domaćinstvo je nekada bilo malo, ali drsko – probio se na tržište devedesetih godina kada se u poslovima sa naoružanjem svašta moglo u svetskim okvirima. U to vreme nije bilo lako preduzetnicima, jer je država još uvek, pokazaće se po inerciji, čvrsto držala pod kontrolom poslove trgovine sredstvima ratne tehnike i srodnom robom i uslugama. Tešić se umešno snalazio, širio poslove i jačao kontakte. Naravno, nije to moglo bez pronalaženja veza i vezica, ali neki poslovi izazvali su pažnju stranih obaveštajnih i policijskih službi.

U predstavljanju Tešića obično se kao ključni trenutak navodi posao u Africi 2003. godine, kada su automatske puške i razna ostala roba otišli put Nigerije, a osvanuli u Liberiji, koja je u to vreme bila pod strogim sankcijama Ujedinjenih nacija. Tešićevi branioci insistiraju na njegovoj nevinosti, ali u UN su procenili da je on odlično znao šta čini (odnosno u čijim rukama će završiti puške) i zašto to čini (naravno za novac).

Istine i mitovi u Srba

Jedan njegov kasniji posao interesantan je primer naše domaće mitomanije, po kojoj smo posebno pametan narod i da je, na primer, naša vojna industrija konkurencija svima u svetu. U razradi te teorije stotinama puta čuo sam od onih otresitih kafanskih „sveznalica“ da je bivša Jugoslavija morala da bude žrtvovana, a danas – jasno je da se Srbima ne dozvoljava da zarade i ugroze svetski poredak i velike igrače.

Istina je da su prvi veliki ugovori potpisani pred završetak 2007. godine sa Irakom, uz podršku Vašingtona, jer drugačije se ne bi ni moglo izvoziti u zemlju u kojoj su u to vreme američki državni službenici – u uniformi i civilu – kontrolisali praktično sve. Isti ti Amerikanci su 2009. skrenuli pažnju vlastima Srbije da se nešto čudno „mulja“ oko nekog Tešićevog posla u Libiji.

U to vreme su se dozvoljavali poslovi sa Gadafijevim režimom – izvozilo se i radilo na remontu školsko-borbenih aviona galeb i jastreb, ali jedan posao bio je problematičan – izvoz velike količine automata zastava M-92. Načuli su izgleda američki obaveštajci da će automati otići negde dalje i preporučili su da se dozvola uskrati i – Tešiću je posao zaustavljen.

Zato se njemu nisu sviđale te vlasti koje nisu imale razumevanja za nekoga ko je, kako nedavno reče jedan od njegovih novinara, „zaslužio orden za zasluge za narod“. Tešiću je svanulo 2012. godine. Kada su opšti izbori u maju završeni, jedan general u penziji je, u užem društvu, ne pred kamerama, nazvao novog predsednika Srbije Tomislava Nikolića – oslobodiocem. Verovatno je tako to doživeo i Slobodan Tešić, koji se pokazao kao dobročinitelj fondacije predsednikove supruge Dragice Nikolić.

Na “pobedničkoj strani”

Kasnije, posle prevrata u SNS, nakon ostavke Tomislava Nikolića, kada je partiju preuzeo Aleksandar Vučić, Tešić je izabrao pobedničku stranu, a nagrada za to je bila lavovsko parče pristupa izvozu vojne industrije, o čemu se puno toga saznalo zahvaljujući radniku iz valjevskog Krušika Aleksandru Obradoviću. Tešićeva ekskluzivnost u poslovima sa oružjem i vojnom opremom nije u brojkama i slovima, odnosno povoljnim ponudama. Kao i kod priče o GIM-u, koji je zastupao otac srpskog ministra policije Branko Stefanović, radi se o suštinski privilegovanom pristupu proizvodnji, jer to su „hadžije“ koje su sebi prigrabile ekskluzivnu priliku da uzmu robu i da je plate – kada stignu.

Tešićevi poslovi, prema američkim procenama, važni su i u političkom smislu, jer je on prevazišao poziciju običnog trgovca oružjem i proširio uticaj iz sfere trgovine na domen politike. Zato je državi Srbiji novi tim u beogradskoj ambasadi SAD u avgustu jasno stavio na znanje da se više neće tolerisati „posebna uloga“ Tešića. Posledica, međutim, nije bilo, jer je Tešić politički prilično moćan i u stanju je da definiše da li je neki biznis „patriotski čin“ ili ne. Kao što to obično biva sa našim „hadžijama“, Tešićev profit je merilo državnog interesa, jer je on, valjda, stekao to pravo svojim zaslugama za vlast.

Potvrda da Tešić nema nameru da stane je najnoviji razvoj događaja – on je odlučio da uđe u proizvodnju i da sam sebi obezbedi robu, da ne mora da je kupuje od drugih. Među trgovcima oružjem uveliko se širi čaršijska priča da je Tešić naumio da postane vlasnik preduzeća EdePro, koje se bavi istraživačkim i projektantskim zadacima i proizvodnjom u domenu raketne tehnologije. Znatan deo proizvodnje i izvoza Krušika su rakete kalibra 122 milimetra Grad za istoimene višecevne lansere, projektovane u doba SSSR-a.

U EdePro su „reverzibilno projektovali“ raketu, odnosno prekopirali su rešenja bez licence, usavršili su raketu novim motorima, odnosno gorivom i čak su otišli korak dalje – razvili su raketu dvostruko povećanog dometa sa 20 na 40 kilometara. Jedan od poslova firme EdePro je razvoj rakete za obalski sistem ALAS-C za koji je 2013. potpisan ugovor sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i naplaćen avans u prisustvu Aleksandra Vučića, tada prvog potpredsednika Vlade i ministra odbrane. Za sada sistem još nije završen i to je jedan od problema za EdePro, koji je u lancu privilegovanog odloženog plaćanja jasno vidljivog u Krušiku počeo da posustaje u poslovima, čekajući da se računi plate.

Zvanično, prema podacima Agencije za privredne registre vlasnička struktura firme EdePro prilično je čudna. Najmanji udeo od samo dva odsto ima državni Jugoimport SDPR, dok preostalih 98 odsto kontrolišu četiri fizička lica – Branislav Jojić (39,2 odsto), dok istovetni udeo od po 19,6 procenata imaju Milivoje Popović, Momčilo Šljukić i Slobodan Petković. Čaršijom, međutim, uveliko kola priča da se Tešić već nagodio sa dosadašnjim vlasnicima i da je samo pitanje dana kada će on i formalno postati njen vlasnik.

Autor: Aleksandar Radić, vojni analitičar

Komentari su potpuno anonimni. Za objavljivanje komentara je neophodno da imate svoj Blic nalog. Uputsvo kako da kreirate svoj nalog i koristite novu platformu za komentarisanje možete pogledati ovde.

Kreirajte svoj nalog ovde.

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima kometarisanja i uslovima korišćenja sajta.

Nekada je dr Nele Karajlić pevao „Hadžije su sebi podijelile rejone…“ Stih je ostvareno proročanstvo i gledali smo kako vođe privatizuju države i narode, koristeći rat kao sredstvo da nametnu sebe. Nada da će posle turbulentnih vremena prilike da se smire i ostaci države dovedu u red nestale su dolaskom na vlast u Srbiji novog talasa „hadžija“, koje su brzo i efikasno od jeseni 2012. podelile državu na interesne sfere u potpunoj vlasti nekih drskih ličnosti. Neki su uzeli, na primer, Grocku ili Brus, a nekima su privatni posed na razvalinama države postali delovi odbrambene industrije. (Pred vama je petnaesti nastavak ekskluzivnog serijala “Kako je rušen Krušuik”. Čitaoci “Blic premiuma” imaće priliku svakoga dana da čitaju nove detalje o aferi sa trgovinom oružjem koja je uzdrmala državni vrh Srbije u kome je i nastala. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Samo 20 dana nakon Vučićeve groteske održane u čast „virusa koji postoji samo na društvenim mrežama“ i kliberenja koje je zarazilo ne samo njega već i deo stručnjaka (onih koji su položili Hipokratovu zakletvu i kojima cifra od 3.000 mrtvih u Kini ne bi smela da bude smešna), glavnokomandujući je građanima upriličio sasvim drugačiju predstavu. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Bez trunke sumnje da ga Vučić prisluškuje i danas, Boris Tadić, lider Socijaldemokratske stranke i bivši predsednik Srbije u dva mandata, kaže: „Ne verujem da će na miran način Vučić napustiti vlast. Ogromna je njihova glad da prigrabe za sebe ono što im ne pripada, što u domenu materijalnog, što u domenu nadležnosti.“ U jednostavno osmišljenom prostoru stranke, „to je moja estetika“, ležerno ali jezgrovito govori o tome kako tajna politika i političko nasilje usmeravaju srpsku politiku. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Zapisnik sa trinaest telekonferencija i sastanaka na kojima se tokom prve polovine 2015. odlučivalo o sudbini desetak miliona građana Grčke ne postoji. Niko ga nije uništio, jer nije ni vođen. Da ne beše Janisa Varufakisa, tada sveže imenovanog ministra finansija u prvoj Sirizinoj vladi, koji je prošle subote obnarodovao petnaestak sati snimaka s tih sednica, sterilna saopštenja za javnost i fotografije bili bi jedini dokazi da su se one odigrale. (Da biste nastavili sa čitanjem, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Da se koalicija Aleksandra Šapića, Milana Stamatovića i Veroljuba Stevanovića dogodila bila bi to jedina opcija desnog političkog spektra čiji se glasovi zasigurno ne bi rasuli kojekude po parlamentu. Jedina čiji je prelazak cenzusa bio siguran i bez smanjenja na tri posto.

Osim što je u maju 2017. najavljen kao zvanični predstavnik GIM-a, koji je sa valjevskim Krušikom ugovarao nekoliko desetina miliona evra vredan izvoz mina za Saudijsku Arabiju, otac ministra policije Branko Stefanović je početkom juna 2018. kao „pravni zastupnik“ te firme putovao i u Saudijsku Arabiju, obelodanio je Birn. (Pred vama je jedanaesti nastavak ekskluzivnog serijala “Kako je rušen Krušuik”. Čitaoci “Blic premiuma” imaće priliku svakoga dana da čitaju nove detalje o aferi sa trgovinom oružjem koja je uzdrmala državni vrh Srbije u kome je i nastala. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Sedam sekundi pošto me je vrlopoštovani gos’n Ćulibrk, najkonkretniji glavni i odgovorni urednik nekih novina u Srbalja, nazvao i zamolio da mu u pisanoj formi, najkasnije do ponedeljka, isporučim svoje omaleno guštersko iskustvo u politici i upotpunim vitraž zvani PPSS (Politička Pijačna Scena Srbije), znao sam da će se taj ponedeljak završiti u utorak. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Otac je naziv novog filma reditelja Srdana Golubovića (47) čija će premijera biti u sekciji Panorama na ovogodišnjem festivalu u Berlinu, a samo nekoliko dana kasnije, 28. februara, otvoriće 48. beogradski Fest. Tako počinje svoj festivalski i bioskopski život ovo ostvarenje na koje se dugo čekalo.

Da li se Srbija nalazi blizu one opasne dodirne tačke gde se sudaraju gnev i očajanje naroda i činjenje vlasti i kakvi su epilozi mogući u zemlji bez građanske tradicije i sa vlašću koja je okupirala institucije, za NIN govori Nebojša Romčević, dramski pisac i profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Teško je snaći se u tolikim optužbama među stranačkim kolegama: da li je grupa ljudi iz Demokratske stranke stupila u službu Aleksandra Vučića, ili je u toku „preuzimanje stranke od strane aktuelnog rukovodstva“? Da li se, nakon bezbroj raskola, DS sada „pročišćava“ ili se „gasi“? I da li je sve to uopšte bitno, nakon debakla na beogradskim izborima 2018, kada, u svojoj ključnoj biračkoj bazi, nije uspela čak ni da pređe cenzus? (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Živi u izolaciji. Na selu. Odabrao je način kako da spasi dušu. Tek povremeno se spusti u grad. Subotom. Na protest. Nekada govori, ponekad je samo u koloni.

Mnogi bi da slušaju velikog glumca kako govori Šekspira. Nažalost, naša situacija je toliko tužna da će slušati vređanja i pretnje Šešelja. „Pa to je strašno“, kaže Radoslav Rale Milenković, glumac i član grupe Samoodbrana. „I po tome vidite na šta liči ta Skupština.“

Stranka koju predvodi Nebojša Zelenović napustila je Savez za Srbiju nakon odluke da u svom gradu, ipak, izađe na lokalne izbore, a da su čak i o tome ko je koga napustio, gradonačelnik Šapca i ostatak SzS imali suprotne stavove.(Da biste nastavili sa čitanjem, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Posle termina zarobljena država dobili smo još zlokobniji – zarobljavanje bezbednosno-obaveštajnog sektora u Srbiji. Ova istraživačka tema Predraga Petrovića, programskog direktora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku ponovo je aktuelizovana nakon poslednjeg slučaja presretanja elektronske pošte između novinara i bivšeg ministra odbrane.

Privatna firma GIM, koju je u više navrata zastupao Branko Stefanović, otac ministra unutrašnjih poslova Nebojše, i Partizan tek, čiji je jedini vlasnik trgovac oružjem Slobodan Tešić, nisu samo poslovali sa Krušikom iz Valjeva, od kojeg su mine nabavljali po povlašćenim cenama, već i sa drugim državnim preduzećima namenske industrije Srbije. (Pred vama je novi nastavak ekskluzivnog serijala “Kako je rušen Krušuik”. Čitaoci “Blic premiuma” imaće priliku svakoga dana da čitaju nove detalje o aferi sa trgovinom oružjem koja je uzdrmala državni vrh Srbije u kome je i nastala. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

U nedelju uveče ušao sam nasmejan u čudni crveni taksi nakon što sam s klincima odgledao beskrajno zabavni film Dulitl. Nisam čestito ni seo, kad mi je vozač sasuo u lice: „Poginuo Kobi Brajant.“

Početkom februara, jedna stranica na Fejsbuku je objavila kolaž od 12 fotografija žena iz Evrope koje su u poslednjih pet godina navodno napali migranti. Mnogo masnica, krvi i šavova, mnogo psihičkih okidača i razloga za zabrinutost. Mnogo toga izmišljenog, takođe, budući da obična provera porekla fotografija pokazuje da su nastale dobrano pre 2015, mahom u SAD.

Zbog neprecizno napisanog tvita, Vesna Pešić morala je da u policiji objašnjava da je mislila na samoubistvo, kada je ocenila da, u slučaju da Aleksandar Vučić iskoristi Putinov model za doživotno vladanje, jedino što ostaje je „cev u glavu“. U policiju je, odmah potom, išao i glumac Branislav Trifunović, da objasni „sumnjivo“ ponašanje lika na pozorišnoj sceni. Sa sociološkinjom i „uticajnom tviterašicom“ zato smo razgovarali o stanju u koje smo dospeli.

Prodaja Kuršumlijske i Vranjske banje, koje su bile u vlasništvu svih penzionera Srbije, okončana je iako je nadležni stručni pomoćnik direktora Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO fond) ukazivao na brojne nezakonitosti.

Kada bi se naša Vlada zaista, a ne samo deklarativno i u reklamne svrhe, usredsredila na kulturnu baštinu Kosova i Metohije, među kojom prednjači sakralna od oko 1.300 spomenika, možda bi se i Briselskim dijalogom dotaklo tog problema od 2013. godine. Sve i ako se prištinska strana tome suprotstavlja uporno.

Ringier Axel Springer d.o.o. vodeća je izdavačka kuća na teritoriji Srbije u čijem portfoliu se nalaze brojna visokotiražna štampana izdanja „Blic“, „Blic žena“, „Puls“, „NIN“ i „Auto Bild“.

Kompanija je osnovana 1996. godine. Od 2010. godine Ringier Axel Springer Srbija postaje deo novoosnovane medijske grupacije Ringier Axel Springer Media AG, koja takodje posluje u Poljskoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Estoniji, Letoniji i Litvaniji.

email: redakcija@blic.rs
adresa: Kosovska 10, Beograd

IZVOR: Blic.rs