AFERA KRUŠIK 17. DEO: “KAO DA SAM GUBAV” Uzbunjivač Aleksandar Obradović u velikom intervjuu za NIN otkrio šta bi uradio da može da VRATI VREME

“Noći su bile duge, imao sam osećaj da me zidovi stiskaju. Prvih mesec dana je bilo kao da sam gubav, niko nije smeo da mi priđe i pozdravi me na ulici. Radost i uzbuđenje zbog ukidanja mere kućnog pritvora sa mnom je podelilo tek troje od 3.200 zaposlenih. Nikome ne zameram. Strah je dominantno osećanje u Srbiji. Mene istina i neoborive činjenice hrane snagom.” (Pred vama je novi nastavak ekskluzivnog serijala “Kako je rušen Krušuik”. Čitaoci “Blic premiuma” imaće priliku svakoga dana da čitaju nove detalje o aferi sa trgovinom oružjem koja je uzdrmala državni vrh Srbije u kome je i nastala. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Ako je istina glavni neprijatelj ove vlasti, onda je sasvim očekivano da Aleksandar Obradović, uzbunjivač iz Valjeva, bude njihova glavna meta. Kako izgleda kad se sam čovek nađe protiv sistema, kad veruje da radi za opšte dobro svoje države a ona ga utamniči, kad je miran sa svojom savešću jer zna da nije uradio ništa loše, a najviši državni predstavnici ga optužuju i sude mu pre tužilaštva i suda.

Aleksandra Obradovića je redakcija NIN-a proglasila za ličnost 2019. godine. Ne smeta što su to uradili i drugi. Nema ova zemlja mnogo primera tako odvažnih pojedinaca koji su spremni da plate visoku cenu za istinu. Ovaj razgovor počinjemo pričom iz zatvora.

Opišite prvi susret sa zatvorom?

– Centralni zatvor u Beogradu – mesto koje nisam očekivao da ću ikada upoznati. Ipak život nam često kreira sadržaje a da nas ne konsultuje. U Okružni zatvor policija me privela oko podneva. Najteže iskustvo koje najviše pamtim je sama procedura prijema koju prolazite prva dva dana. Bili smo nas dvojica na prijemu. Skidaju nas do gole kože, sve nam pretresaju. Skidaju pertle, uzimaju kaiševe… Posle pretresa sve su mi uzeli, sve što sam imao, osim odeće. Dobio sam jedno staro ćebe i tanjir koji je toliko upotrebljavan da je bio crn. Prebacili su me u ćeliju prijemnog odeljenja gde su me sačekala trojica zatvorenika sa kojima sam proveo prva dva dana.

Tih četrdeset i osam sati snažniji su utisak ostavili nego preostalih 16 dana. Jedan od zatvorskih cimera imao je problem sa drogom i alkoholom, pa je imao jake krize. Moj krevet je bio iznad njegovog. Drugi je imao više od pedeset godina, od kojih je više od polovine proveo u zatvoru. Imao je vidljivu povredu na levoj nozi koju je zadobio prilikom pokušaja bega od policije. Kada je hteo da mi pokaže povredu, povukao je farmerke nad natkolenicom, i tada je iz rane potekao veliki mlaz krvi koja se razlila po podu i zidu.

Treći cimer je bio gastarbajter iz Austrije koji je imao lažne novčanice. Kako nam je rekao, nije mogao da izdrži više bez Srbije pa se vratio da odleži kaznu. Svi su pričali da ni za šta nisu krivi. I ja sam mislio da nisam kriv. Apsurdno, ali to nam je bilo zajedničko. Doneli su nam ručak u ćeliju, pasulj i hleb. Kasnije sam otkrio da je to bila gozba, ali ja nisam mogao uopšte da jedem. Nisam ni probao hranu.

Kako je prošla prva noć u zatvoru?

– Svetlo se gasi u devet sati uveče. Tu prvu noć nisam mogao da spavam. Gledam u zid, u jednu tačku, vraćam film u glavi o tome šta se sve dešavalo. Osećao sam i bes što sam posle prvobitnog kućnog pritvora poslat u zatvor. Razmišljao sam sve vreme o porodici i kako ona prihvata ovu situaciju. Noć je bila duga, nikako da dođe jutro. Ali sam i pored svega osećao mir sa samim sobom, jer znam da ništa loše nisam uradio.

Dolazi prvo jutro u zatvoru?

– Posle besane noći sviće prvo jutro u zatvoru. To je bio utorak, 1. oktobar, još je rano svitalo u to doba godine. Ni ja ni drugi nismo imali sat. Vreme me je prevarilo, mislio sam da je mnogo kasnije. Ležao sam i dalje i neprestano o svemu razmišljao. Onda je čovek koji je ležao u krevetu ispod mog imao apstinencijalnu krizu. Sobu su ispunili jezivi krici.

Predsednik i premijerka mi uskraćuju status uzbunjivača. Ako bih ga dobio onda bi morala da se pokrene istraga zbog stvari na koje sam ukazao. To im izgleda ne odgovara.

Tresao se tako snažno da je pomerao i moj krevet iznad. Ne znam koliko sam filmova i serija gledao sa zatvorskom tematikom, ali lično iskustvo je neuporedivo intenzivnije. Tako nešto nisam mogao ni da zamislim. U toj prijemnoj ćeliji nije bilo osnovnih higijenskih uslova. Bio je zapušen lavabo, ceo prostor oko čučavca je bio zamazan fekalijama, užasan smrad se širio… U toj ćeliji bio sam zatočen sa trojicom ljudi sa kojima nisam imao nikakvih dodirnih tačaka.

Dan sam proveo uglavnom tako što sam gledao u jednu tačku, ograđen od stvarnosti u kojoj sam se našao, vraćao sam film u glavi i bio u svojim mislima. Povremeno su do mene dopirali delovi priča zatvorenika iz moje ćelije. Nismo imali sat, ni televizor, ni radio, ni novine. Bili smo osuđeni jedni na druge.

Prošla su dva dana i prebacuju vas u ćeliju gde ste proveli narednih 16 dana. Kako je to izgledalo?

– Zatvorski komandir smene prebacuje me na prvi sprat koji zovu „Hajat“, u ćeliju 1124. Tamo su već bila četiri čoveka koji su me odmah prihvatili. Dvojica su bila starija od mene. Jedan je bio u zatvoru zbog laboratorije skanka, a drugi, naš poznati kaskader, bio je tu zbog krađe kola. Druga dvojica bila su mlađa. Jedan dečko od 21 godine je uhapšen zbog oružane pljačke pumpe a drugi zbog prodaje droge.

Ne znam da li sam imao samo sreće ili je u pitanju neki zatvorski kodeks, ali su me prihvatili kao druga iz detinjstva. Primetio sam da su ovi zatvorenici bili iskusni, pa su znali kako da im svaki dan prođe što brže. U zatvoru se živi za zatvorsku šetnju od dva sata. Na svaka tri dana se menja vreme izlaska u šetnju, u sedam, devet i jedanaest sati ujutru. Po tome se organizuju druge dnevne aktivnosti, odnosno obroci.

Kada imamo kasnije šetnju, možemo duže da spavamo. Imali smo toalet u ćeliji i tuš iznad čučavca, ali smo zaista vodili računa o higijeni. Tu sam shvatio koliko je lepljiva traka pravo bogatstvo u zatvoru i koja se koristi za svašta, od učkura, improvizovanog nožića za hranu i mnogo drugih stvari. Retko smo jeli zatvorsku hranu – samo pasulj. Svakom je porodica slala pakete. Imali smo improvizovani frižider, a zapravo je voda kapala na hranu upakovanu u kese. Tako nam je hrana duže ostajala sveža. Imali smo dogovor da se u 19 sati gasi svetlo.

Dan nekako prođe u čitanju knjiga, gledanju televizije i razgovoru. Imali smo televizor u ćeliji, ali samo programe sa nacionalnih frekvencija i Studio B. Gledali smo Slagalicu i sportski program. Bili smo retka ćelija koja nije gledala rijaliti programe. Imao sam sreće što su se zatvorenici iz moje ćelije gadili rijaliti programa a nisu voleli ni informativne emisije. Sestra mi je poslala knjigu Stivena Kinga Groblje kućnih ljubimaca, pa sam čitao. Igrali smo i karte. Ipak, noći su bile duge, imao sam osećaj da me zidovi stiskaju. Čuvam kao uspomenu majicu koju su mi dali kada sam prebačen posle prijemnog odeljenja. Veliku zahvalnost dugujem mojim cimerima iz ćelije 1124 što su mi omogućili da boravak u zatvoru ne bude toliko stresan.

Posle zatvora vas prebacuju u kućni pritvor, ali ni to nije sloboda. Kako ste to podnosili?

– Neuporedive su kategorije, okolnosti i mogućnosti između zatvorskog i kućnog pritvora. U društvu ste svoje porodice i prijatelja, spavate u svom krevetu pa i uz sva ograničenja organizujete vreme i aktivnosti po svojoj volji. Nevidljive su zatvorske rešetke, sivi visoki zidovi, zatvorski stražari, mračna i gruba lica, ali opet se prilagođavate okolnostima i ambijentu. Moj dom je puna 73 dana bio i moja ćelija.

Imate poteškoće da u tom jednom satu, na koji imate pravo da provedete napolju, obavite i najbanalnije aktivnosti kao što su na primer odlazak u prodavnicu, na šišanje, da platite račune i tome slično. Sve to stvara tenziju i guši, ali taj period je na sreću sada iza mene. Prvih mesec dana je bilo kao da sam gubav, niko nije smeo da mi priđe i pozdravi me na ulici. Posle su se ljudi ohrabrili i počeli da mi se javljaju. Govorili su mi: „Svaka čast“.

Počeli su da vas prozivaju najviši državni funkcioneri, od predsednika, premijerke, ministara.. Kako ste to doživljavali?

– Nisam bio iznenađen. Znao sam šta je istina i nisam se osvrtao ni na kakve komentare. Predsednik i premijerka mi uskraćuju status uzbunjivača. Ako bih dobio taj status, onda bi morala da se pokrene istraga zbog stvari na koje sam ukazao. To im izgleda ne odgovara. Očekivao sam od najviših predstavnika vlasti da kada nešto javno govore, da pre toga provere šta je istina, jer njihova reč treba da ima težinu.

Kako vidite to što su vas premijerka i državna sekretarka MUP-a optužili da ste špijun i lopov?

– Nije me iznenadila dubina dna na koju su pojedini predstavnici vlasti spremni da padnu u pokušaju da odbrane neodbranjivo. Istina je bolna za sve njih.

Kako se osećate kada čujete laži o vašim motivima da iznesete u javnost istinu o korupciji u Krušiku i o vašoj porodici?

– Zgađen sam na konstrukcije, manipulacije i performans najviših predstavnika vlasti i režimskih tabloida, po scenariju marketing i pi-ar timova u pokušaju da u aferu Krušik upletu i moju porodicu.

Kako sve što vam se dešava prihvata vaša porodica i kako se ona nosi sa tim?

– Roditelji teško prihvataju da sam već dugo vremena glavna vest u medijima, da me verbalno napadaju najviši predstavnici vlasti i da pokušavaju na svaki način da me diskredituju i omalovaže. Nalazimo se u situaciji u kakvoj nikada nismo bili i koju nismo mogli ni da zamislimo.

Odakle vam snaga da izdržite tako veliki pritisak kada je ceo državni aparat protiv vas?

– Istina i neoborive činjenice me hrane snagom, podrška javnosti me naoružava optimizmom, a tretman od strane državnog aparata dopunjava rezerve inata u borbi do kraja. Na sve načine se pokušava zakopati i iskriviti istina o poslovanju Krušika, ali ona uvek nađe svoj put. Znam da će tako biti pre ili kasnije.

Šta je bio glavni motiv da se odlučite da raskrinkate korupciju?

– Sve je počelo kao reakcija na akciju grubog silovanja ljudskog dostojanstva od strane tadašnjeg generalnog direktora Mladena Petkovića. Stranački vojnici bez biografije i potrebnog iskustva i znanja u rukovođenju tako komplikovanim sistemom kakav je Krušik, svoj autoritet gradili su na stvaranju atmosfere straha među zaposlenima.

Partijski vojnici i šarlatani su se ponašali kao čekići i sve ostale su smatrali ekserima – manje vrednima od sebe. Istovremeno u fabrici se dešavaju do tada nezamislive stvari. Potpuno je uništen sistem i sve je bilo podređeno maloj grupi ljudi povezanoj rođačko-stranačkim vezama sa vrhom vlasti. Svi su videli šta se dešava, ali niko nije hteo da reaguje. Nisam hteo da ćutim.

Kada ste dočekali slobodu, koliko vam se kolega iz Krušika javilo?

– Radost i uzbuđenje zbog ukidanja mere kućnog pritvora sa mnom je podelilo tek troje od 3.200 zaposlenih.

Kako vidite i razumete ćutanje kolega?

– Strah je dominantno osećanje danas u Srbiji. Strah za egzistenciju. Strah od izgovorene reči. Strah od drugačijeg mišljenja. Strah od života… Ova vlast vešto manipuliše i zloupotrebljava strahove. Kao društvo brzo smo poklekli. Ljudi kao da su zaboravili da budu ljudi. Donekle, razumem ponašanje svojih kolega. Njih oko 2.000 zaposleno je na određeno vreme i ugovore obnavljaju na svaka tri meseca. Nikome ništa ne zameram, niti sam imao bilo kakva očekivanja.

Kažu da se u nevolji poznaju prijatelji. Koliko vam je ostalo prijatelja posle svega?

– Prijatelje pažljivo biram i čuvam. Malo ih je. Nije bilo neplaniranih gubitaka.

Čemu se nadate i kako će se sve okončati?

– Nemam prevelika očekivanja ni nadanja. U toku je istražni postupak, pa ćemo videti kakva će biti kvalifikacija krivičnog dela. Pre desetak dana Viši sud u Beogradu ukinuo je meru kućnog pritvora i sada se branim sa slobode. Svestan sam da će put do moje potpune slobode biti dug, naporan i stresan.

Da li očekujete da će oni koji su upropastili Krušik odgovarati?

– Nisam optimista nakon svih dešavanja u prethodnom periodu. Dok je na vlasti, nijedan političar nije odgovarao. Ostaje da sačekamo neko drugo vreme u kome će institucije raditi svoj posao.

Koji su to nepobitni dokazi o korupciji u Krušiku?

– Grupa trgovaca oružjem uživala je povlašćeni status u preduzeću, gde je proizvode iz Krušikovog asortimana kupovala po cenama koje ne zadovoljavaju ni minimum ekonomskih interesa same fabrike. Prodajne cene za privilegovane grupe niže su u nekim slučajevima i za 15 do 20 odsto od cena za identičan artikal koje su važile za najvećeg državnog prodavca oružja i vojne opreme Jugoimport SDPR. Cene za privilegovane grupe su pune tri godine bile na istom nivou, bez obzira na veličinu serije, jednake ili niže od cene koštanja jedinice samog proizvoda. Veliki broj dokumenata ovu moju tvrdnju nepobitno dokazuje.

Poslednje što je predsednik Srbije rekao, jeste da je preduzeće GIM, koje je zastupao otac ministra policije, imalo jedan, dva, tri procenta prednosti. Koliko je u stvari bilo privilegovano?

– Firma GIM je imala identične cene kao i sve ostale privilegovane firme koje su i do 20 odsto, u zavisnosti od artikla, niže od cena koje su važile za Jugoimport SDPR. Kao buldožer, decembra 2016. GIM ulazi u Krušik, razgrće sve oko sebe i ustoličuje se u najprivilegovanijeg kupca Krušikovih proizvoda. Apsolutno sve se prilagođava i podređuje interesima ove privatne firme. Ne poštuju se ni odredbe potpisanog ugovora. Svoje obaveze za isporučenu robu GIM servisira kada mu odgovara. Roba proizvedena za druge kupce uzimana je i prepakivana kako bi se kompletirale serije za GIM.

Vučić je došao na vlast uz obećanje da će mu borba protiv korupcije biti prioritet. Zašto po svaku cenu odbacuje navode o korupciji u Krušiku?

– Na talasu borbe protiv korupcije ovaj režim je i došao na vlast 2012. Vidimo da su to bile samo propagandne i populističke poruke kojima je omađijan narod. Najviši predstavnici vlasti, ljudi iz predsednikovog najbližeg okruženja umešani su u nečiste aktivnosti oko trgovine oružjem. Otkrivanjem bolne istine o aferi Krušik potkopali bi se i urušili ozbiljno temelji ovom režimu. Krušik je paradigma ovog društva pa zbog toga svi ovi napori predsednika, premijerke i ostalih predstavnika vlasti u odbrani neodbranjivog i u poricanju očiglednog.

Privilegovana preduzeća kao GIM su poslovala i sa drugim fabrikama oružja. Da li imate sumnje da je bilo korupcije kao u slučaju Krušika?

– GIM i ostali privilegovani trgovci kupovali su ogromne količine oružja i iz drugih fabrika iz sistema odbrambene industrije Srbije. Nemam čvrste materijalne dokaze kao u slučaju Krušika, već samo indicije koje se temelje na izjavama predstavnika sindikalnih organizacija, koje ukazuju da je sličan tretman i aranžman kao u Krušiku privilegovana grupa imala i u ostalim fabrikama oružja u Srbiji.

Rekli ste da ovo što ste izneli u javnost nije sve. Kada ćete izneti nove dokaze i na šta se oni odnose?

– Novinarima kojima verujem sam predstavio deo svojih saznanja i dostavio parče prikupljenih dokaza, u koje je javnost imala uvid nakon objavljivanja tekstova i istraživanja u proteklom periodu. Priča oko Krušika je kompleksna i višeslojna, i za sada u fokusu je samo privilegovana grupa kupaca. Postoje brojni dokazi, nenapisane priče i istraživanja o privilegovanoj grupi dobavljača kao i netransparentnom trošenju sredstava i ostalim brojnim zloupotrebama i nepravilnostima, što će biti predmet nekih budućih tekstova i istraživanja.

Bili ste dugo glavna vest u medijima, ličnost ste godine, zovu vas i poznati mediji iz inostranstva. Kako se nosite sa tim?

– Najjednostavnije rečeno – ne uživam i ne snalazim se u novoj ulozi. Smetaju mi upereni reflektori i tolika pažnja javnosti i medija. Kao običan čovek sam živeo četrdeset godina, poput onih koje svakodnevno srećete na ulici. Odjednom se sve promenilo.

Kako razumete ovoliki interes javnosti za temu Krušik?

– Isisavanje novca iz Krušika ne tiče se samo zaposlenih tamo, jer je to državna fabrika i pripada svim građanima. Oštećeno je celo društvo, a ima indicija, kao što sam već rekao, da se tako radi i u drugim fabrikama namenske industrije.

Da li vodite računa o tome da ne budete politički zloupotrebljeni?

– Istina mi je važnija od svega. Nisam član nijedne stranke nikada bio, niti sam bilo šta radio u interesu bilo koje stranke ili političara. Kamo sreće da je vlast shvatila da sam sve ovo radio za opšti interes.

Šta mislite šta bi se dešavalo da ste umesto što ste izabrali da budete uzbunjivač, odabrali ćutanje?

– Šta bi bilo kad bi bilo… Ne bih se bavio projekcijama. Da mogu da vratim vreme, isti put i odluku bih izabrao.

Komentari su potpuno anonimni. Za objavljivanje komentara je neophodno da imate svoj Blic nalog. Uputsvo kako da kreirate svoj nalog i koristite novu platformu za komentarisanje možete pogledati ovde.

Kreirajte svoj nalog ovde.

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima kometarisanja i uslovima korišćenja sajta.

“Noći su bile duge, imao sam osećaj da me zidovi stiskaju. Prvih mesec dana je bilo kao da sam gubav, niko nije smeo da mi priđe i pozdravi me na ulici. Radost i uzbuđenje zbog ukidanja mere kućnog pritvora sa mnom je podelilo tek troje od 3.200 zaposlenih. Nikome ne zameram. Strah je dominantno osećanje u Srbiji. Mene istina i neoborive činjenice hrane snagom.” (Pred vama je novi nastavak ekskluzivnog serijala “Kako je rušen Krušuik”. Čitaoci “Blic premiuma” imaće priliku svakoga dana da čitaju nove detalje o aferi sa trgovinom oružjem koja je uzdrmala državni vrh Srbije u kome je i nastala. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

U teškim vremenima, dobre vesti su dragocene i valja ih istaći: za razliku od velikog broja godina koje su Aleksandru Vučiću bile potrebne da shvati da je pao Berlinski zid, znatno brže, za dvadesetak dana, uspeo je da pređe put od omalovažavanja opasnosti od virusa korona („više ljudi umre od ujeda komarca“) do saopštenja da je „Srbija u ratu“ i uvođenja vanrednog stanja s ciljem da se smanji broj obolelih i „voljenih koje ćemo izgubiti“. (Da biste nastavili sa čitanjem, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Bez trunke sumnje da ga Vučić prisluškuje i danas, Boris Tadić, lider Socijaldemokratske stranke i bivši predsednik Srbije u dva mandata, kaže: „Ne verujem da će na miran način Vučić napustiti vlast. Ogromna je njihova glad da prigrabe za sebe ono što im ne pripada, što u domenu materijalnog, što u domenu nadležnosti.“ U jednostavno osmišljenom prostoru stranke, „to je moja estetika“, ležerno ali jezgrovito govori o tome kako tajna politika i političko nasilje usmeravaju srpsku politiku. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Moj otac nije vlasnik nijedne firme koja se bavi izvozom oružja, izjavio je sredinom septembra prošle godine ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović. U nastojanju da demantuje priče da Branko Stefanović trguje oružjem, potpredsednik Vlade Srbije još jednom je izrekao lako dokazivu neistinu. Jednu u nizu brojnih koje će uslediti u rasplitanju zamršene afere “Krušik” koja je uzrmala Srbiju i njen državnih vrh, u kome je i začeta. (Ovo je prvi nastavak ekskluzivnog serijala “Kako je rušen Krušuik”. Čitaoci “Blic premiuma” imaće priiku svakoga dana da čitaju nove detalje o aferi sa trgovinom oružjem koja je još jednom nametnula pitanje da li je u Srbiji pojedinac moćniji od države. Da biste nastavili sa čitanjem, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Devedesetih sam bio spreman da se pridružim demokratskom bloku, ali me niko nije zvao. Verovatno su mislili da sam mangup. Kada je politika u pitanju, danas postoje samo nacionalni i ekonomski interesi. Mene to ništa ne interesuje! Ne molim ja boga da mi kupi mercedes-benc, kaže autor romana „Grozota ili…“ koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. (Da biste pročitali kompetak intervju, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Seća li se neko izjave Aleksandra Vučića date 5. juna 2018. na međunarodnoj konferenciji „Glasna Pištaljka: Uzbunjivači i novinari protiv korupcije“? Naravno da ne, od tada je dao bar 1.000 isto tako spektakularnih i sudbonosnih izjava koje su svedočile da smo po nečemu prvi u regionu i da nam se ceo svet divi, na primer kada je u pitanju odnos prema uzbunjivačima. E, pa ne bi bilo loše podsetiti se jer je tada izgovorio i sledeću rečenicu: „Korupcija je teška bolest, veliko zlo i prava pošast savremenog doba i uzbunjivači su nam preko potrebni…To je najveća usluga koju možemo da učinimo društvu.“ (Pred vama je peti nastavak ekskluzivnog serijala “Kako je rušen Krušuik”. Čitaoci “Blic premiuma” imaće priiku svakoga dana da čitaju nove detalje o aferi sa trgovinom oružjem koja je uzdrmala državni vrh u kome je i nastala. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Odmah nakon objavljivanja dokumenata na međunarodnom sajtu Arms voč, u novembru prošle godine, o sumnjivoj trgovini oružjem , u koju je uključen otac ministra policije Nebojše Stefanovića, vlasti u Srbiji su pokrenule tajnu akciju ne bi li utvrdile kako su kompromitujući dokumenti došli do novinara. Kako je NIN-u tada nezvanično potvrđeno iz više relevantnih izvora, uhapšen je IT stručnjak fabrike Krušik iz Valjeva A. O. (ime uhapšenog radnika je poznato redakciji). Reč je o Aleksandru Obradoviću koji će kasnioje svima postati dobro poznat. (Pred vama je drugi nastavak ekskluzivnog serijala “Kako je rušen Krušuik”. Čitaoci “Blic premiuma” imaće priiku svakoga dana da čitaju nove detalje o aferi sa trgovinom oružjem koja je još jednom nametnula pitanje da li je u Srbiji pojedinac moćniji od države. Da biste nastavili sa čitanjem, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

To što Aleksandar Vučić misli da bi moguće američke sankcije Srbiji zbog kupovine protivvazdušnog raketnog sistema Pancir od Rusije bile besmislene, može biti, ukazuje na dve stvari. Prvo, predsednik Srbije nije naučio od svojih prethodnika da je ponekad mudro izbeći batine, posebno od jačeg. I drugo, on očajnički šalje poruku Vladimiru Putinu da Beograd ne želi da ostane bez podrške Moskve. Posebno kada rešavanje kosovskog pitanja ulazi u završnu fazu. (Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Kad sam bila mala, često bismo uveče šetali pored Bistrice, otac napred, majka i mi deca iza njega, kupovao nam je kestenje ili sladoled. Sećam se da je jednom sreo nekog čoveka, da mu se obraćao na turskom, a ovaj njemu na srpskom, pa sam ga posle pitala „šta je ovo bilo, tata“, misleći na razmenu jezika – priča 50-godišnja Bojana, rodom iz Prizrena. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Za delegaciju EU, poslatu da proveri da li se opozicija kmezi ili ima ozbiljne razloge za bojkot, vlast je upriličila nezaboravni parlamentarni skeč. Demonstrirali su parlament iz snova – aplauzom su dočekali poslanicu koja je do sada bojkotovala rad Skupštine, širom otvorenih očiju i iznenađujuće dugo zatvorenih usta saslušali su njeno obrazloženje na amandman koji je uložila, a potom ga ushićeno izglasali.

Sve se promenilo jednog dana poslednje nedelje 2016. U prostorijama Ministarstva odbrane vodili su se istovremeno pregovori sa predstavnicima ruske državne firme Rosoboroneksport i evropske korporacije Erbas. I Rusi i erbasovci su, prirodno, kao jednu od klauzula ugovora predvideli – avans. Planiranog novca u budžetu nije bilo… (Da biste nastavili sa čitanjem teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Već sedamnaest godina, 12. marta podsetimo se da nam je ubijen premijer. Prvi demokratski premijer. Ubijen na radnom mestu. Ubijen kreator rušenja režima Slobodana Miloševića koji nas je uveo u bedu, ratove, stradanja, sankcije, bombardovanje. To nas nekako obavezuje da se setimo.

Kastanjes, grčko pogranično mesto uz tursku granicu. Manje-više, to je jedan kružni tok sa ostrvom izmeštenim iz centra tako da zbunjuje vozače, desetak taverni slične ponude, crkva sa dva zvonika koja molitve prenosi razglasom, i za tako malo mesto – nestvarno velika zgrada biblioteke. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Šta se dogodilo sa desetinama hiljada nezadovoljnih građana koji su, u preko sto gradova Srbije pod sloganom Jedan od pet miliona, protestovali protiv nasilja vlasti zahtevajući fer uslove za izbore. Zašto je propao protest Jedan od pet miliona, a na njegovom zgarištu se podigla lista za izbore pod tim imenom. O tome za NIN pišu organizatori protesta u njegove četiri faze

Američki rat u Avganistanu postao je punoletan krajem 2019, barem po našim merilima. Tući se osamnaest godina impresivno je dostignuće, i svakako američki rekord, pošto su marinci, zelene beretke, rendžeri i ostali po Vijetnamu pucali malo više od sedamnaest godina. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

U oktobru 2019. izbio je spor između jedne od kandidatkinja za predsedničku nominaciju Demokratske stranke, Elizabet Voren, i prvog čoveka Fejsbuka, Marka Zakerberga. Vorenova je pozvala na cepanje Fejsbuka, što je Zakerberg u jednom internom istupu okvalifikovao kao „egzistencijalnu“ pretnju njegovoj kompaniji.

Još početkom oktobra, Gordana Čomić, generalna sekretarka i članica Predsedništva Demokratske stranke, javno se ogradila od stranke kojoj je bila izrazito lojalna: „Demokrate odustaju od EU“, napisala je na Tviteru, zbog toga što je Predsedništvo DS odlučilo da ne učestvuje u „Žan Mone“ dijalogu vlasti i opozicije pod pokroviteljstvom evropskih parlamentaraca.

Teško je snaći se u tolikim optužbama među stranačkim kolegama: da li je grupa ljudi iz Demokratske stranke stupila u službu Aleksandra Vučića, ili je u toku „preuzimanje stranke od strane aktuelnog rukovodstva“? Da li se, nakon bezbroj raskola, DS sada „pročišćava“ ili se „gasi“? I da li je sve to uopšte bitno, nakon debakla na beogradskim izborima 2018, kada, u svojoj ključnoj biračkoj bazi, nije uspela čak ni da pređe cenzus? (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Stavljajući svoj potpis na ugovor o prodaji 83,23 odsto vlasništva Republike Srbije u Komercijalnoj banci za 387 miliona evra, ministar finansija Siniša Mali okončao je postupak, ili bar ovu fazu, promene vlasništva nad najznačajnijom bankom u Srbiji. (Da biste nastavili sa čitanjem teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Poslanik Demokratske stranke Balša Božović požalio se NIN-u da je atmosfera u kojoj se odlučuje u toj partiji takva da ko god pita biva proglašen za „Vučićevog čoveka“. Da nije tužno što se jedna od najstarijih stranaka u zemlji, i svakako jedina koja se do sada mogla pohvaliti transparentnim unutrašnjim procesima, godinama atomizira pred očima sve manjeg broja simpatizera, bilo bi sarkastično što se sredstva borbe namenjena ka spolja tako brzo reflektuju na unutrašnji plan.

Ringier Axel Springer d.o.o. vodeća je izdavačka kuća na teritoriji Srbije u čijem portfoliu se nalaze brojna visokotiražna štampana izdanja „Blic“, „Blic žena“, „Puls“, „NIN“ i „Auto Bild“.

Kompanija je osnovana 1996. godine. Od 2010. godine Ringier Axel Springer Srbija postaje deo novoosnovane medijske grupacije Ringier Axel Springer Media AG, koja takodje posluje u Poljskoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Estoniji, Letoniji i Litvaniji.

email: redakcija@blic.rs
adresa: Kosovska 10, Beograd

IZVOR: Blic.rs