Cela moja porodica ZARAŽENA JE KORONA VIRUSOM: Kada sam osetila da teško dišem, pozvala sam lekara i OSTALA BEZ TEKSTA

Tačno znam trenutak kada sam osetila prve simptome. Moj suprug Vil i ja vozili smo bicikle 18. marta kako bismo malo izašli iz stana i protegli se. U tom trenutku Njujork još nije imao striktne zabrane kretanja.

Svega 10 minuta nakon početka vožnje, nenormalno sam se umorila i rekla mu da moram nazad, priseća se Debra Kopaken, novinarka lista “Atlantic” iz Njujorka, a njeno iskustvo prenosimo u celosti.

Možda vas zanima…

Kada sam stigla u stan, osetila sam jezu. Izmerila sam temperaturu – bila je 37,2. Obično je moja temperatura oko 36,1 ali ovo svakako nije bilo ništa alarmantno. Toliko smo pažljivo sve dezinfikovali, klonili se ljudi i redovno prali ruke da sam mislila da je nemoguće da je u pitanju korona virus. Doduše, potajno sam strahovala da je naš 13-godišnji sin asimptomatični nosilac virusa, ali povukla sam ga iz škole i pre nego što je došlo do zvanične obustave rada škola. Nedavno sam imala urinarnu infekciju, doduše – možda mi je zbog toga ta blago povišena temperatura.

Te večeri sam malo radila, završavala neki projekat, a Vil je kuvao večeru. Čudno, ali nisam bila gladna. Nije bio ni Vil, kao ni naš sin, što je tek čudno jer obično jede za dvojicu.

Sledećeg dana temperatura mi se vratila u normalu, ali se stanje sa urinarnom infekcijom pogoršalo. Pozvala sam svoj dom zdravlja kako bih videla kako da dođem do antibiotika, ali niko se nije javljao. Pretpostavljala sam da su linije zagušene zbog korona virusa, pa sam otišla tamo. Objasnila sam im da sam završila turu antibiotika, da i dalje imam probleme i da mi treba novi recept.

– Imate li temperaturu? – pitala me je sestra na ulasku dok mi je dodavala masku.

– Ne, ali sam imala blagu groznicu juče. Mogu li samo da ostavim poruku za lekara? Ne bih da ulazim u čekaonicu – pitala sam, jer iz čekaonice je dopirao kašalj nekoliko ljudi.

– Ako želite novi antibiotik, treba nam uzorak urina.

– Ali već imate od prošle nedelje! Zašto ne koristite taj? – pitala sam.

– Žao mi je, ne možemo da vas lečimo ako odbijate da vidite lekara i odbijate da nam date urinokulturu – odvratila je sestra.

Besna, jer usred pakla sa virusom mene maltretiraju sa ovakvim stvarima, razmišljala sam da li da trpim urinarnu infekciju dok ne prođe pandemija – ali to bi moglo da me dovede do infekcije bubrega zbog čega ću svakako završiti u bolnici izložena virusu, ili da to rešim odmah.

Tako sam navukla masku i ušla u čekaonicu (bez navlake preko odeće, bez zaštite za oči) i sedela u čekaonici oko pola sata, dok nisam došla na red. Ušla sam kod lekara, predala urinokulturu, dobila recept i krenula kući. Tih pola sata u čekaonici bilo je za mene pakao, sa svim ljudima koji neprestano kašlju i otežano dišu.

Čim sam došla kući, skinula sam sve sa sebe. Kasnije, stigli su i rezultati moje urinokulture koji su pokazali da mi se stanje zaista pogoršalo. Par sati kasnije, Vil je dobio groznicu i dijareju.

Izolovali smo se u posebnim sobama. Sin nam je ostao u svojoj sobi, Vil je ostao u sobi našeg drugog sina koji nije u Njujorku, a ja sam se izolovala u našoj spavaćoj sobi. Sledeće noći, 20. marta, skuvala sam nam večeru koju niko od nas nije taknuo.

Vilu je tri dana bilo loše, temperatura mu je konstantno spadala i rasla, ali nijednom se nije zakašljao. Imao je samo dijareju, što se ubraja u retke simptome Covid-19 infekcije. Dok smo se razmišljali da li da idemo u hitnu pomoć ili ne, iz dana u dan stanje u Njujorku postajalo je teže, dok na kraju nije objavljeno da niko ko nije za trenutnu hospitalizaciju ne dolazi, pa smo ostali kod kuće.

Bili smo usamljeni i bilo nam je dosdno, pa sam rešila da olabavim sa oprezom, oprala ruke, rekla Vilu da opere ruke i legne pored mene na drugi kraj kreveta, da slušamo muziku.

U nedelju uveče ponovo mi je skočila temperatura, a u ponedeljak, 23. marta je spala pa sam rešila da malo počistim po kući. Međutim, dok sam sređivala začine primetila sam da ne osećam njihov miris. Do uveče, nisam imala čulo mirisa ali sam imala upaljeno grlo.

U utorak sam bila oziljno bolesna. Kašljala sam, pluća su mi šištala baš onako kako sam čula u čekaonici onog dana. Temperatura mi je stalno rasla i padala, grlo me je bolelo i bila sam konstantno žedna. Osećala sam se kao da imam panj na grudima. Nisam mogla da udahnem dovoljno da ispunim donji deo pluća vazduhom.

Javila sam se lekarima i zakazala razgovor sa lekarom putem telefona. Oko 15 minuta je trajao naš razgovor i ispričala sam mu moje i Vilove simptome, kao i da naš sin nema apetit. Čula je i moj kašalj i rekla mi da je to tipičan kašalj za korona virus.

– U ovom trenutku, pretpostavljam da ste svo troje zaraženi. Ako simptomi nisu za hitnu negu, primirite se dok sve ne prođe.

– Mogu li da se testiram?

– Ne, testiraju se samo neophodni slučajevi. Vama ni ne treba test, čujem kroz kašalj da to mora da je korona virus. Kada ste osetili prve simptome?

Ispričala sam joj o našoj vožnji biciklom.

– Vozili ste bicikl usred pandemije? Zašto? – pitala je, vidno revoltirana.

– Mislila sam da je u redu ako ne prilazim drugim ljudima?

– Ne, nije u redu. Nije u redu u ovom trenutku – rekla mi je.

A tih dana, dobro znam, čitala sam u novinama da je u redu izaći, prošetati, trčati, sve dok ne prilazimo drugima. Dakle, niko ništa ne zna i zemlja nam je potpuno nepripremljena za ovo. Kako ćemo, uostalom, znati koliko ima zaraženih? Evo, cela moja porodica ne ulazi u statistiku jer nema dovoljno testova. Koliko je još ljudi u sličnoj situaciji? Mnogo, uverena sam u to.

– Možemo li moj muž i ja da boravimo u istoj prostoriji, kad smo već po svoj prilici oboje zaraženi?

– Ne bih to savetovala. Bolje da ne mešate viruse. Imate li prostora da se svako izoluje?

– Imamo za sada, dok nam se deca ne vrate kući.

– Ključno je da ne dolazite u bolnicu osim ako je apsolutno neophodno. Nema dovoljno mesta. Daću vam recept za inhalator i u kontaktu smo ako bilo šta treba – rekla mi je lekarka, potpuno hladno. Ni trunke brige, niti saosećajnosti.

Lekovi i oprema trebalo je da stignu te večeri, a dok smo čekali meni se stanje jako pogoršalo. Jedva sam disala. Vil je počeo da mi pakuje torbu za bolnicu.

Par sati kasnije, stigli su lekovi. Dostavljač je pozvonio i otrčao na drugi kraj hodnika. Nije hteo da priđe ni da potpišem da sam primila, rekao mi je da će on to umesto mene.

Otišla sam na Jutjub da vidim kako se koristi inhalator. Pokrenula sam ga i uskoro sam lakše disala.

Međutim, taman što mi je laknulo, puls mi je skočio, na 144 na minut. Osetila sam vrtoglavicu.

Prošlo je tri dana otkad mi je dijagnostikovan Covid-19, devet dana od prvog simptoma. Želim samo da opet dišem normalno i da se ne osećam kao da ću se onesvestiti. U telefonskom sam kontaktu sa lekarima.

Sve u svemu, osim što jako teško dišem, osim što sam se jednom onesvestila, osim što kašljem zbog čega ne mogu da spavam i leđa me bole, u redu sam. Samo da se stanje ne pogorša i da ne moram u bolnicu, to mi je najveći strah – zaključuje novinarka.

Komentari su potpuno anonimni. Za objavljivanje komentara je neophodno da imate svoj Blic nalog. Uputsvo kako da kreirate svoj nalog i koristite novu platformu za komentarisanje možete pogledati ovde.

Kreirajte svoj nalog ovde.

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima kometarisanja i uslovima korišćenja sajta.

Žena portal vam omogućava korišćenje usluga i sadržaja svog portala koje je podložno Uslovima korišćenja propisanim u ovom pravilniku…

Portal zena.blic.rs vam nudi mogućnost da se na savremenim i kreativnim oglasavanjem obratite našoj publici i prezentujete svoj proizvod na najefektniji način…

Žena portal čini tim mladih i kreativnih ljudi sa velikim entuzijazmom i iskustvom u onlajn novinarstvu…

„Ringier Axel Springer“ je multinacionalna medijska kompanija sa oko 7.000 zaposlenih u istočnoj Evropi…

IZVOR: Blic.rs