“ILI TEROR ILI ĆE PASTI” Goran Marković u intervju za NIN koji UDARA U SRŽ o morlanim nakazama, koroni i varioli vera i zašto je VLAST SADA NA RUBU

Setite se 5. oktobra koji je Miloševića koštao glave. On je došao kao posledica rata iz koga je Srbija izašla poražena i osramoćena. Sada situacija po diktatora nije manje opasna. Ovo će proći i šta će ostati? Pustoš. I ekonomska, i psihološka, i politička. Biće to za ovu vlast sasvim druga situacija… (Da biste nastavili sa čitanjem intervjua potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” peketa)

– Oni će ili stvari dovesti do kraja, do otvorenog terora, ili će pasti – kaže u intervju za NIN jedan od najvećih srpskih režisera Goran Marković.

O uporednim situacijama u okolnostima i opasnostima pandemije iz marta 2020. izazvane virusom korona i one iz marta 1972. kada se Beograd, glavni grad tadašnje Jugoslavije, našao pod opsadnim stanjem zbog epidemije velikih boginja, o sebi, o nama, o vlasti i o filmu Variola vera za NIN govori jedan od najvećih srpskih režisera Goran Marković.

Verujete li u teorije zavere, virus kao oružje?

Ne znam. Znam samo da je oružje pogubno kako za onog ispred, tako i za onog iza cevi. Niko ko je upotrebio oružje nije ostao netaknut. Metak putuje u oba smera. Na drugoj strani, jednom mi je jedan policajac, u vreme bombardovanja, kada su neki glumci „u cilju samozaštite“ nabavili revolvere, rekao: „Ako imaš oružje, teško da ćeš preživeti, ako ga nemaš, imaš šansu.“

Mi smo kao narod skloni balkanskom špijunu, a ovo je vreme kad cvetaju teorije zavere i povezuju se događaji u čuda. Ovih dana se podsećamo kako je Bil Gejts najavio pandemiju ili se spekuliše oko sastanka svetske elite i vežbe „Događaj 201“ iz oktobra 2019. kada je simulirana globalna pandemija u organizaciji Centra za zdravstvenu bezbednost Džon Hopkins, Blumberg škole javnog zdravlja, Svetskog ekonomskog foruma, Fondacije Bila i Melinde Gejts?

Ja, koji nisam sujeveran, bio sam nekoliko puta iznenađen činjenicom da mi se dešavaju stvari koje sam davno pre toga već – snimio. Da ne nabrajam razne primere, ali jedan je upečatljiv. Film Variola vera sam snimio 1982. u tada ispražnjenoj Klinici za plastičnu hirurgiju u Zvečanskoj ulici. Trideset godina kasnije, imao sam neku intervenciju na licu i otišao u tu istu bolnicu, legao na operacioni sto i shvatio kako se nalazim u sopstvenom kadru! U istoj operacionoj sali u kojoj sam snimao Bogdana Diklića kako leži na tom istom operacionom stolu? Da ne govorimo o samoj temi epidemije iz tog filma koja nam se upravo svima događa.

Šta jedan sićušan, ali smrtonosni virus, materijal koji egzistira na granici između živog i neživog bića, otkriva o nama? Izoštravajući tu sliku, šta možete da kažete, kakav je naš odraz u ogledalu? Šta on govori o ljudskoj prirodi?

Ako je u nama, onda je deo nas. Njegov iznenadni, smrtonosni pohod je priča o nama samima. O tome kako živimo, kakav smo svet izgradili. On je, moguće, spasonosan jer nas upozorava da stvari moramo promeniti iz osnova. Ma kako to izgledalo nelogično, sasvim je moguće da nam on pomaže da pronađemo dalji put našeg opstanka na ovoj maloj planeti koja je postala isuviše tesna za sve i, što je još važnije, isuviše mala za naše megalomanske ideje. U svetu u kome nestaju vrline kakve su skromnost, solidarnost, empatija, taj virus šalje svoju strašnu poruku.

A šta govori o društvu, o solidarnosti, o poverenju u drugog, onog pored tebe ali i o poverenju u vlast, u državu?

Ovi dani su kazna za sve nas koji smo dozvolili ovakvu destrukciju države, njenih institucija, srozavanje društva na nivo navijačke gomile koja misli samo na sebe a mrzi one druge, na suprotnoj tribini. Nekada, kada sam bio dečak, događalo se da se na fudbalskim utakmicama aplauzom isprati nekakav lep potez protivničkog igrača. Rajko Mitić je, kao kapiten, ošamario svog igrača Dragoslava Šekularca i poslao ga u svlačionicu zbog omalovažavanja suparnika.

Danas tribine služe za ispoljavanje mržnje. Na Dorćolu su čitavi kvartovi ofarbani crveno-belo ili crno-belo u znak nekakve besmislene pripadnosti. Pripadnosti – čemu? Razuzdanoj, neartikulisanoj gomili. To je svet u koji je stigao taj virus.

Ko smo onda mi? Da li ćemo u ovoj izolovanosti uspeti da vidimo svoje lice. I da li smo mi uopšte u stanju da budemo izolovani, da živimo u samoći? Da li nas ona sada ugrožava, iako je očigledno da je to trenutno naš najsnažniji lek?

Ne znam za ostale, ali ja već odavno živim izolovano. Mislim, udaljen od svega. Sada je to, međutim, postala situacija u kojoj se nalazimo svi. Ipak, kada vas neko prinudi da tako živite, kada to nije vaš izbor, onda sve postaje mnogo teže. Pogotovu kada to učine isti oni koji su napravili divljačku, uličarsku atmosferu u društvu. Kada vas vođa navijača uči civilizovanom životu i krevelji se izjavljujući vam ljubav, onda vam je prva reakcija – ne želim da me TI voliš. Makar se razboleo, umro, ne dozvoljavam da mi TI izjavljuješ svoju lažnu, šmirantsku ljubav. Ili ona nepismena predsednica Vlade (sto puta je rekla „Ostanite kući“???) koja je toliko drska da se još i ljuti na nas! Ko joj daje pravo da se tako ponaša? Ko je ta žena, uopšte?

Šta to nismo naučili o socijalnim odnosima, kakvi smo to postali pa nas priroda kažnjava, terajući nas pod pretnjom smrti da se udaljimo na sigurnu razdaljinu od najmanje jednog metra?

Virus nam drži još jedan čas: Ne pretvaraj se, ne padaj u zagrljaj ako tog čoveka stvarno ne voliš, ne žvalavi se sa svakim nego se ljubi samo sa onima koji su ti stvarno bliski, rukuj se samo sa prijateljima. Mnogo stvari radimo mehanički, često licemerno, emocije su nam se pretvorile u rituale; čuvajmo ih za prave trenutke, tada ih nećemo štedeti.

Zašto nema solidarnosti?

Nije tačno da je nema. Polako počinje da se rađa. Okolnosti su nas, izgleda, podsetile da ona postoji. Ne mislim samo na aplauze u osam uveče, primetio sam da ljudi počinju da brinu za druge, da postaju predusretljivi. To je novina. Do epidemije, obesna samoživost koju je lansirala ova vlast postala je stil života. Njihova ideja vodilja – sve služi samo tome da mi opstanemo na vlasti, ostali neka crknu – lomi se pred pretnjom pandemije koja je jača od njihove pretnje terorom.

Da li su suštinski nedostatak poverenja u bilo koga, sumnja, obeležja moderne ere? I zašto?

To je pitanje za psihologe ili psihijatre. Uopšte, mislim da ovi ljudi moraju preuzeti odgovornost. Od psihološkog stanja nacije do psihijatrijske anamneze vrha države. Očito, nešto nije u redu u mnogim zemljama, a u našoj pogotovu. Kako mogu imati poverenja u predsednika koji glumata od jutra do mraka na svim kanalima televizija? Ja sam ipak reditelj, navikao sam da razlikujem istinitost izraza od lažnog predstavljanja. Njegovi nastupi su gori od pokušaja seoskih glumaca amatera. Jedino što su posledice njegovih beskrajnih, besmislenih monologa pogubne za sve nas.

Dok ste pripremali film Variola vera imali ste priliku da vidite kakav je zdravstveni sistem bio tada. Koje su prednosti tog sistema bile tada, odnosno danas? Koliko smo se i da li smo se promenili kao društvo u pogledu solidarnosti, discipline, organizacije, prioriteta…? Šta je isto, a šta različito?

Zajedničko je skrivanje istine o epidemiji. Evo, sada je isplivalo kako se za koronu već znalo u trenutku dok su se aktivisti SNS-a okupljali i spremali strategiju za naredne izbore. To skrivanje, u cilju očuvanja vlasti po svaku cenu, isto je i onda kao i sada. Različita je organizacija borbe protiv pandemije. U vreme variole postojala je jedna velika, snažna država, a sada nas od korone spasavaju Brnabićka, koja se izdire na građane, i Lončar, koji tvrdi da ćemo mi očas napraviti vakcinu (?!) U tome je bitna razlika, ono su bili profesionalci a ovo su najobičniji diletanti.

Srpsko društvo je pre no što je izbila epidemija virusa korona izgledalo kao da se skroz rasulo, kao da je ubijena svaka inicijativa. Šta nam se to dogodilo? Da li s pravom kažemo: za sve je odgovorna samo vlast, ili bežimo i od sopstvene odgovornosti? Da li razumemo u čemu je tajna ogromne podrške koju vlast još uvek ima…

Često se i sam pitam to. Koliko ljudi je zastrašeno, zaluđeno štampanim i elektronskim tabloidima, ucenjeno, korumpirano a koliko stvarno veruju lažima i kreveljenju vođe? Odnosno, koliko njih je onesposobljeno da misli? Koliko je odustalo od razložnog zaključivanja, verovanja u ono što vidi sopstvenim očima? I u tome će nam virus, nadam se, pomoći: da se vratimo istini, situaciji u kojoj se borimo za život a ne uljuljkujemo se lažima kojima nas bombarduju.

Zašto volimo da nas lažu, zašto volimo autoritarne vođe, zašto većina uvek traži tu „čvrstu“ ruku?

To je poznato. Nezrele nacije traže oca. Zrele veruju da mogu same da se snađu bez vođstva kroz lavirinte života.

Kako mislite da će se ova situacija odraziti na politički život Srbije? Strahujete li kao neki da ovo može biti prilika da se slobode uskrate?

Prvo što sam pomislio kada je uvedeno vanredno stanje bilo je: da li je to uvod u institucionalizovanu diktaturu, teror koji je zakonski ozvaničen? Mislim da je to vidljivo u teško skrivanom zadovoljstvu vlasti što sada mogu, pod izgovorom borbe protiv bolesti, da urade bilo šta. Samo što je to, a bojim se da oni to polako shvataju, dvosekli mač. Setite se 5. oktobra koji je Miloševića koštao glave. On je došao kao posledica rata iz koga je Srbija izašla poražena i osramoćena.

Sada situacija po diktatora nije manje opasna. Ovo će proći i šta će ostati? Pustoš. I ekonomska, i psihološka, i politička. Biće to za ovu vlast sasvim druga situacija. Oni će ili stvari dovesti do kraja, do otvorenog terora, ili će pasti.

Nebojša Krstić je odmah predložio da se ukinu društvene mreže?

To će ih koštati. To što je njihov glavni propagandni adut jedna moralna nakaza kakav je „marketinški stručnjak“ Nebojša Krstić. Bojim se da od stručnih kvaliteta on poseduje jedino beskrupuloznost. A to nije dovoljno na duge staze.

Ova pandemija je lakmus za nas ali i za Evropsku uniju i za globalnu zajednicu. Kako se tako brzo i lako raspalo sve ono na čemu je počivao zapadni svet, otvorenost granica, povezivanje…?

Granice jesu zatvorene ali ljudi kao da su jedni drugima malo bliži. Internet, koji je toliko puta optuživan za otuđivanje ljudi, daje nam svakodnevne dokaze o solidarnosti, empatiji koja je negde u ljudima duboko sačuvana. Poslednji prilog solidarnosti sa stanovnicima Zagreba najviše govori o potrebi razmene ljudskosti. Na kraju, bujica šaljivih priloga, koje tako besomučno razmenjujemo preko interneta, govori nam kako ovu situaciju sa nekim moramo podeliti. A smeh je, kao što je poznato, najbolji odgovor na bol.

Da li ova situacija pogoduje antimigrantskoj politici mržnje?

Da, to je stvarno ružna pojava. Sve te „narodne milicije“, ili kako li se zovu, te pretnje nesrećnicima koji promrzli, sa decom u naručju, lutaju nepoznatim predelima, pretnje da će im oni, uličari, odrediti kada i kuda smeju da se kreću da ne bi silovali naše žene (???), to je sve čega se stidim. To su najniže strasti, mrak koji izvire iz navijačkih grupa koje su rodile ovo što je sada na vlasti. Nikada ne zaboravljam navijače Rada koji su ubili glumca Dragana Maksimovića samo zato što su posumnjali da je Rom. Sve je počelo još davno…

Infektivna klinika izgleda kao da je preživela apokalipsu. S druge strane kitimo Beograd novogodišnjom rasvetom u septembru, vodoskok pravimo na Slaviji… Kako kao umetnik vidite prioritete vlasti?

Njihovi prioriteti su, koliko shvatam, mogućnost da se nešto ugrabi za sebe, da se u nešto „ugrade“. Drugi nivo prioriteta je da naprave sebi reklamu u cilju održanja na vlasti. Bilo šta, od stvarno korisnih stvari, pa do besmislica koje šljašte, sve to oni predstavljaju kao svoj uspeh. To je stvarno jednostavno: uzmu naše pare i sa njima sebi dižu spomenike. Lepo i praktično, zar ne?

Podržavate li mere vlasti tokom pandemije?

Naravno, zato što su one iznuđene, nastale kao iskustvo onih koji su već u toj situaciji. Prošlo je samo dve nedelje od trenutka kada su se oni sa opasnošću sprdali, pa do dernjave na narod koji je, navodno, neozbiljan. Baš me zanima koliko su oni disciplinovani. Nose li maske? Da li kao Maja Gojković sede po kafićima na prijatnom prolećnom suncu? Ili dele naforu iz jedne te iste kašičice kao oni popovi u Novom Sadu? Podržavam mere koje su iste za sve. U ovoj priči nema povlašćenih. U protivnom…

Ima li prizora koje vidite i pred kojima se zastidite?

Ima jedna stvar koja je u isto vreme i strašna i smešna (tu uvek postoji jedinstvo). Neki stare ljude smatraju ne ugroženom vrstom već vrstom koja ugrožava one mlađe. Izuzev naših najbližih, na nas starije gledaju sa podozrenjem, ponekad skoro agresivno. Čuo sam da je neko u samousluzi kod mene na uglu pretio nekom starcu kako će ga prijaviti zato što je izašao iz kuće. Hej, prijaviće ga – zašto? Zato što je ugrozio sebe? Ili zato što, jednostavno, mora pronaći krivca za situaciju u kojoj se nalazi, a kada se već vlast dernja na stare, zašto to ne bi učinio i on. Lepo i praktično…

Da li nas ljubav koju šalje vlast skupo košta? Aleksandar Vučić penzionerima poručuje – mnogo vas volim, a znamo i da nas je Milošević voleo, bar isto tako, samo nas je više bolelo…

Već sam rekao: ne želim da me Vučić voli. Odbijam udvaranje na tako providan, nižerazredni način, lišen bilo kakvog osećaja za ukus. Uostalom, to je izgovoreno isto onoliko neuverljivo kao što je to nekada učinio Milošević na Kosovu polju. Ta ljubav nas je odvela znamo kuda. Neka se ovaj ograniči na one koje stvarno voli a nas neka već jednom ostavi na miru.

Komentari su potpuno anonimni. Za objavljivanje komentara je neophodno da imate svoj Blic nalog. Uputsvo kako da kreirate svoj nalog i koristite novu platformu za komentarisanje možete pogledati ovde.

Kreirajte svoj nalog ovde.

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima kometarisanja i uslovima korišćenja sajta.

Nemačka kancelarka Angela Merkel se za 14 godina provedenih na vlasti naciji ceremonijalno obraćala samo uoči Nove godine. Međutim, u prošli četvrtak je prvi put vanredno stala pred televizijske kamere nacionalnog emitera, gde je smireno i staloženo saopštila: „Ovo je ozbiljno. Budite ozbiljni!“ U tih pet reči je sažela svu opasnost virusa COVID-19 po čovečanstvo, s naglaskom na Nemačku, rekavši da se trenutno najmoćnija evropska država još od Drugog svetskog rata nije susrela s većom pretnjom. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Setite se 5. oktobra koji je Miloševića koštao glave. On je došao kao posledica rata iz koga je Srbija izašla poražena i osramoćena. Sada situacija po diktatora nije manje opasna. Ovo će proći i šta će ostati? Pustoš. I ekonomska, i psihološka, i politička. Biće to za ovu vlast sasvim druga situacija… (Da biste nastavili sa čitanjem intervjua potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” peketa)

Celog smo se svog života borili za državu, pa ne možemo da se prestrojimo da nam je ona postala neprijatelj, izjavila je krajem maja, lane, sedamdesetogodišnja Radmila Radosavljević, penzionisana sutkinja, udovica vojnog lica, a u trenutku tog jednog od štrajkova glađu – stanarka hotela Bristol. (Da biste nastavili sa čitanjem, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Dok je Krušik četiri godine oružje po privilegovanim cenama prodavao privatnim preduzećima, kao što su GIM, koji zastupa otac ministra policije Branko Stefanović i firme Slobodana Tešića, jednog od finansijera SNS-a, direktor fabrike u Valjevu bio je Mladen Petković. Državno preduzeće za to vreme zapadalo je u dugove, a imetak porodice Petković dramatično je počeo da se uvećava. (Pred vama je novi nastavak ekskluzivnog serijala “Kako je rušen Krušuik”. Čitaoci “Blic premiuma” imaće priliku svakoga dana da čitaju nove detalje o aferi sa trgovinom oružjem koja je uzdrmala državni vrh Srbije u kome je i nastala. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Bez trunke sumnje da ga Vučić prisluškuje i danas, Boris Tadić, lider Socijaldemokratske stranke i bivši predsednik Srbije u dva mandata, kaže: „Ne verujem da će na miran način Vučić napustiti vlast. Ogromna je njihova glad da prigrabe za sebe ono što im ne pripada, što u domenu materijalnog, što u domenu nadležnosti.“ U jednostavno osmišljenom prostoru stranke, „to je moja estetika“, ležerno ali jezgrovito govori o tome kako tajna politika i političko nasilje usmeravaju srpsku politiku. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Neko je jednom za Sergeja Trifunovića, predsednika Pokreta slobodnih građana, napisao da je „najbolji glumac u politici i najbolji političar među glumcima“. Može biti da je reč o tek zgodnoj poštapalici, ali ono što je svakako neupitno je da je lider PSG-a neprekidno prisutan u javnosti. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Probudila se jednog jutra i rekla sebi „dosta“. Teodori Budimir, studentkinji arapskog jezika, dojadilo je da čeka prevoz i preseda kad god sa Zvezdare ide u centar Beograda. U želji da nadležni rehabilituju staru GSP liniju, ukinutu nakon renoviranja Trga republike, pokrenula je onlajn peticiju, koju je za dva dana potpisalo 2.000 građana. Tako je nastala inicijativa – Vratimo trolu 28. (Da biste nastavili sa čitanjem, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Trenutak objave je možda bio neočekivan – verovalo se da će uslediti kudikamo kasnije – ali njen sadržaj svakako nije. Predsednik Rusije Vladimir Putin je, u godišnjem obraćanju naciji, obznanio planove za značajne promene ustava iza kojih, u kakvu god se oblandu uvijali, ne stoji ništa drugo do jasna namera da i posle isteka tekućeg, drugog uzastopnog (a ukupno četvrtog) predsedničkog mandata, svu vlast zadrži u svojim rukama, i istovremeno onemogući uspon nekog drugog do statusa apsolutnog vladara kakav je on sebi prigrabio.

Šira javnost je za njega čula i upamtila njegov rad kada je 2015. godine predstavljao Srbiju na 56. likovnom bijenalu u Veneciji. Njegovo delo Ujedinjene mrtve nacije izazvalo je veliku pažnju, iako je već godinama pre toga Ivan Grubanov (43) bio veoma uvažen likovni umetnik na savremenoj umetničkoj sceni. Ovih dana, u salonu Savremene galerije u Zrenjaninu, tačnije do 5. decembra, traje njegova izložba pod nazivom Zli slikar. (Da biste nastavili sa čitanjem teksta, potrebno je da se pretplatite na “Blic premium”)

U današnje vreme u modi je da se glavna rasedna linija u Evropi vizionira između onih koji su pristalice federalizacije, to jest produbljivanja jedinstva unutar Evrope, i onih koji se zalažu za zaštitu suvereniteta nacionalnih država. U oba tabora, međutim, ostala su pitanja na koja još nisu dali odgovore, a na to su dužni.

Prošlo je tek nešto manje od četiri godine otkako je potpisan sporazum između Turske i Evropske unije, kojim je zaustavljen tadašnji talas migranata, a ponovo gledamo iste slike. Desetine hiljada ljudi idu ka Grčkoj, čamci su prepuni, granična policija u panici, jedno dete je izgubilo život. Vesti koje stižu sa granice uznemiravajuće su, broj onih koji pristižu kopnom i morem sve je veći. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Samo 20 dana nakon Vučićeve groteske održane u čast „virusa koji postoji samo na društvenim mrežama“ i kliberenja koje je zarazilo ne samo njega već i deo stručnjaka (onih koji su položili Hipokratovu zakletvu i kojima cifra od 3.000 mrtvih u Kini ne bi smela da bude smešna), glavnokomandujući je građanima upriličio sasvim drugačiju predstavu. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Privatna firma Gorana Todorovića GIM, za koju je posrednik bio Branko Stefanović, otac ministra policije, nije imala samo privilegiju da po povlašćenim cenama, znatno nižim od tržišnih, kupuje oružje iz državnog preduzeća Krušik, već je i od Ministarstva unutrašnjih poslova, na čijem je čelu Nebojša Stefanović, kupovala pištolje i puške. Uz to, fotografije do kojih je došao NIN otkrivaju i da preduzeće GIM u skladištima MUP-a drži svoje zalihe malokalibarskog oružja. (Pred vama je šesti nastavak ekskluzivnog serijala “Kako je rušen Krušuik”. Čitaoci “Blic premiuma” imaće priliku svakoga dana da čitaju nove detalje o aferi sa trgovinom oružjem koja je uzdrmala državni vrh u kome je i nastala. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Moj otac nije vlasnik nijedne firme koja se bavi izvozom oružja, izjavio je sredinom septembra prošle godine ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović. U nastojanju da demantuje priče da Branko Stefanović trguje oružjem, potpredsednik Vlade Srbije još jednom je izrekao lako dokazivu neistinu. Jednu u nizu brojnih koje će uslediti u rasplitanju zamršene afere “Krušik” koja je uzrmala Srbiju i njen državnih vrh, u kome je i začeta. (Ovo je prvi nastavak ekskluzivnog serijala “Kako je rušen Krušuik”. Čitaoci “Blic premiuma” imaće priiku svakoga dana da čitaju nove detalje o aferi sa trgovinom oružjem koja je još jednom nametnula pitanje da li je u Srbiji pojedinac moćniji od države. Da biste nastavili sa čitanjem, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Samo je u jednom momentu rekao: Ljudi su zaboravili da budu ljudi. A onda je u drugom pokazao razumevanje i ponudio opravdanje za njih. Njih tri hiljade i dvesta zaposlenih radnika Krušika u čije ime je progovorio, od kojih niti jedan, nula, nije stao uz njega. Strah, nesigurna egzistencija, logika „pazi svoja posla“. Tako je u Srbiji. Sad, pa možemo da ga tapšemo po ramenu, sklonjeni u svoj komfor i nezameranje i pokazujemo ga kao jednog od poslednjih. Ljudi. Poslednjeg iz civilizacije koja i nije bogzna šta od momenta kada je izgubila savest. Znam da će mnogi reći, šta hoćeš…, ali ipak, da zapišemo – on je taj pored kojeg se vidi da mi i nismo baš ono što mislimo da smo.

Kastanjes, grčko pogranično mesto uz tursku granicu. Manje-više, to je jedan kružni tok sa ostrvom izmeštenim iz centra tako da zbunjuje vozače, desetak taverni slične ponude, crkva sa dva zvonika koja molitve prenosi razglasom, i za tako malo mesto – nestvarno velika zgrada biblioteke. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Sedam sekundi pošto me je vrlopoštovani gos’n Ćulibrk, najkonkretniji glavni i odgovorni urednik nekih novina u Srbalja, nazvao i zamolio da mu u pisanoj formi, najkasnije do ponedeljka, isporučim svoje omaleno guštersko iskustvo u politici i upotpunim vitraž zvani PPSS (Politička Pijačna Scena Srbije), znao sam da će se taj ponedeljak završiti u utorak. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

„Tamo gde zabranjuju Pecu Popovića, tamo više ni zrno pameti nije ostalo“, jedan je od brojnih prošlonedeljnih tvitova (@VesnaKrsman) koji je usledio kao reakcija javnosti na zabranu promocije knjige ovog znamenitog rok kritičara i nezvaničnog ministra povratka kulturi, kako ga je naslovio pisac Vladimir Pištalo, i to u Vršcu u Gradskoj biblioteci. (Da biste nastavili sa čitanjem ovog teksta, potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Osim što je u maju 2017. najavljen kao zvanični predstavnik GIM-a, koji je sa valjevskim Krušikom ugovarao nekoliko desetina miliona evra vredan izvoz mina za Saudijsku Arabiju, otac ministra policije Branko Stefanović je početkom juna 2018. kao „pravni zastupnik“ te firme putovao i u Saudijsku Arabiju, obelodanio je Birn. (Pred vama je jedanaesti nastavak ekskluzivnog serijala “Kako je rušen Krušuik”. Čitaoci “Blic premiuma” imaće priliku svakoga dana da čitaju nove detalje o aferi sa trgovinom oružjem koja je uzdrmala državni vrh Srbije u kome je i nastala. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Uzbunjivač iz Krušika Aleksandar Obradović ne samo da se našao na udaru celokupnog državnog aparata kada su obelodanjena dokumenta o sumnjivoj trgovini oružjem, već su mu izgleda kršili i zakonska prava kada su ga uhapsili. (Pred vama je četvrti nastavak ekskluzivnog serijala “Kako je rušen Krušuik”. Čitaoci “Blic premiuma” imaće priiku svakoga dana da čitaju nove detalje o aferi sa trgovinom oružjem koja je uzdrmala državni vrh u kome je i nastala. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite na neki od “Blic premium” paketa)

Ringier Axel Springer d.o.o. vodeća je izdavačka kuća na teritoriji Srbije u čijem portfoliu se nalaze brojna visokotiražna štampana izdanja „Blic“, „Blic žena“, „Puls“, „NIN“ i „Auto Bild“.

Kompanija je osnovana 1996. godine. Od 2010. godine Ringier Axel Springer Srbija postaje deo novoosnovane medijske grupacije Ringier Axel Springer Media AG, koja takodje posluje u Poljskoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Estoniji, Letoniji i Litvaniji.

email: redakcija@blic.rs
adresa: Kosovska 10, Beograd

IZVOR: Blic.rs