Iskustvo iz epicentra pandemije: Kako sam se gostio u Vuhanu, a nisam znao NI ŠTA JE TO ŠTO JEDEM

Letnje veče na Novom Beogradu. Trojica navijača Srbije u novobeogradskom kafiću kuju planove za odlazak na svetsko košarkaško prvenstvo u Kini. Basovi neke muzike probijaju se kroz gužvu i žamor, na stolu pivo i ništa ne nagoveštava upadljivo rezolutni ton pitanja koje momentalno izaziva smeh: Pobogu, zar da propustimo Vuhan?! Predznanje o gradu simpatičnog imena praktično ne postoji. Letimičan pogled na mapu Kine na ekranu mobilnog telefona u nastupu iznenadne kafanske rešenosti bio je dovoljan. Vuhan se ne sme propustiti.

Kvart oko hotela u Vuhanu, u kome smo se posle dugog puta obreli nekoliko meseci kasnije, je oskudno osvetljen. Omorina septembarske večeri pomešana sa prejakim mirisima nepoznatih začina i užeglog ulja. Prljavi trotoari i izlokan asfalt. Baš ništa što povećava apetit. Ipak, umor, glad i iskonska potreba za opstankom nadjačava početnu rezervisanost. Pažnju nam privlači restoran sa suprotne strane ulice. Enterijer lokala određuje tuce okruglih stolića, na svakom po jedna pećnica, slična manjem roštilju, na kome se termički obrađuje neidentifikovana materija organskog porekla. U oblačku dima, jedan naspram drugog, naziru se optimistična lica isključivo kineskih posetilaca. Bolje sad nećemo naći, reče neko rezignirano.

Tim konobara se sastoji od izrazito mladih ljudi u upadljivo crvenim uniformama, širokog osmeha i niskog rasta. Iako mladi, nisu govorili ni reč engleskog. Zahtev simpatičnih domaćina za zajedničkom fotografijom ljubazno uslišismo i zauzesmo niski sto. Čini se da je pojava tri korpulentna balkanca, propala košarkaša u poznim tridesetim očigledno momenat vredan fotografisanja u još uvek turistički nevinom Vuhanu. Jelovnik na čitkom mandarinskom bez fotografija koji nam gurnuše u ruke uz nekakav uzvik, bacio nas je očaj. Bespomoćno smo se okretali oko sebe kako bi pronašli osobe nekineske spoljašnjosti koje bi molili za prevodilačku uslugu ili prepoznali hranu na susednim stolovima. Jednako nemoćni bili su i konobari. Što smo više energičnije govorili i gestikulirali to je ovaj interkulturalni dijalog više zapadao u ćorsokak. Čak i zapadnom svetu opštepoznata onomatopeja jestivih domaćih životinja u ovom kulturnom krugu budi pogrešne asocijacije. U pomoć kelnerskom osoblju priskočila je i kuhinja. Oko stola se za tili cas formirao špalir restoranskih radnika, od kojih su jedni svesrdno pokusavali da se sporazumeju, a drugi samo ljubopitljivo posmatrali scenu kojoj ne prisustvuju svakodnevno. A onda su potegnuti mobilni telefoni. Slaba vajda. Lako nestrpljenje i tenziju na našim umornim licima ljubazno su amortizovali osmesima.

A glad zaista jeste krunila naše strpljenje. U uglu prostorije, u rashladnom telu neobičnog oblika, kažiprstom smo pokazali na nekakvo meso a sva dodatna pitanja prekratili smo potvrdnim osmesima. Konačni progres u pregovorima odobrovoljio je obe pregovaračke strane.

Sedeli smo i na vrelu plotnu štapićima nespretno nabacivali hranu koju su nam donosili a kojoj nismo znali ni rase ni porekla. I tada se vratio crv sumnje, u sećanje su mi dolazili istovremeno dobronamerni i zajedljivi saveti od kuće: Uzivaj u Kini i pazi sta jedeš tamo! Jedan od članova naše delegacije očigledno se zabavljao iznoseći najluđe hipoteze o poreklu hrane dok su ostala dvojica nemirne misli prikrivali blagim osmehom. Od toplote i siline začina pripade mi i muka.

Nemir nije iščezao ni narednog dana kada smo tokom prepodnevne šetnje posetili obližnji pijac. Gledali smo žabe i rakove kapitalce koji se migolje u gomili iz mrežastih vreća za krompir, u plastičnim kofama, u vodi se brčkalo klupko zmija i kornjače različitih veličina i verovatno ukusa. U odeljenju „delikatesa“ sa tezgi su visile suve patke u svoj raskošnoj veličini, venci luka i neizostavne kokošije nogice. Mirisi departmana plodova mora držali su nas na distanci. Ako je tog dana na pijaci bilo ozloglašenih i globalno prokazanih slepih miševa, cibetki, pangolina, pacova i paunova i ostalih u Kini jestivih životinja mora da su bili u derivatnim oblicima, jer ih mi tamo nismo prepoznali. Bas kao što nismo ni prepoznali šta smo prethodne večeri imali na meniju u Vuhanu.

Danas za Vuhan svi znaju. Za par meseci ceo svet je saznao za veliku varoš sa desetinom miliona stanovnika, impozantnim neboderima i mostovima na moćnoj reci Jangce. Dobro je poznato i da je jedna ovakav pijac u Vuhanu bio epicentar pandemije famoznog korona virusa. A da li smo mu zaista utekli, pokazaće vreme.

Komentari su potpuno anonimni. Za objavljivanje komentara je neophodno da imate svoj Blic nalog. Uputsvo kako da kreirate svoj nalog i koristite novu platformu za komentarisanje možete pogledati ovde.

Kreirajte svoj nalog ovde.

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima kometarisanja i uslovima korišćenja sajta.

Pandemija virusa COVID-19 proširila se na sve kontinenta sem Antarktika. Virus je počeo da se širi u decembru 2019. godine i za samo tri meseca postao je najveći globalni problem. Baš takvu pandemiju je još 2015. godine predvideo milijarder Bil Gejts.

Letnje veče na Novom Beogradu. Trojica navijača Srbije u novobeogradskom kafiću kuju planove za odlazak na svetsko košarkaško prvenstvo u Kini. Basovi neke muzike probijaju se kroz gužvu i žamor, na stolu pivo i ništa ne nagoveštava upadljivo rezolutni ton pitanja koje momentalno izaziva smeh: Pobogu, zar da propustimo Vuhan?! Predznanje o gradu simpatičnog imena praktično ne postoji. Letimičan pogled na mapu Kine na ekranu mobilnog telefona u nastupu iznenadne kafanske rešenosti bio je dovoljan. Vuhan se ne sme propustiti.

Svedoci smo svakodnevnog rasta broja obolelih od korona virusa i znate da je ovo jedino trenutno delotvorno sredstvo da se spreči širenje zarate:

Cela Srbija svako veče u osam izlazi na svoje terase i prozore i gromoglasnim aplauzom pozdravlje sve one koji se bore protiv pandemije – ali imamo i čoveka koji se u Novom Sadu, bar na nekoliko minuta izborio za neverovatan nalet duha!

Grad Vuhan u Kini, iz kojeg je navodno potekao virus sa kojim se bori sada ceo svet vraća se u normalu. Ljudi su na ulicama, vraćaju se svojim poslovima i svakodnevnim obavezama i mogu konačno odahnuti jer je epidemija pobeđena.

Kineske bolnice i zatvori kriju jednu od najmračnijih tajni 21. veka:

U danima kada se Srbija, poput većine drugih zemalja sveta, bori protiv korona virusa, na prvoj liniji odbrane nalaze se zdravstveni radnici – lekari, medicinske sestre i tehničari. U znak zahvalnosti i podrške, od sinoć se tačno u 20 sati, kada počinje policijski čas, širom Srbije ljudi spontano organizuju i aplaudiraju “belim mantilima”.

Kao što već svi znamo, vanredno stanje u Srbiji zbog pandemije koronavirusa i dalje traje a policijski čas koji vikendom traje od 15h do 8 ujutru mnoge sprečava da uživaju u slobodnom vremenu na otvorenom. Ne sumnjam da je mnogo vas koji ste po lepom vremenu šetali Knez Mihailovom pa sve do Kalemegdana i slušali ulične svirače, a nadam se i častili ih.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) do sada nije dobila nijednu dojavu o zaraženim psima, što znači da psi, kao ni mačke, ne mogu da prenose virus korona.

Da bismo zaštitili sebe i druge tokom pandemije korona virusa važno je da ostanemo kod kuće i posebno povedemo računa o higijeni. Potrebno je da pored lične higijene obavljamo i detaljno čišćenje svog prostora i dezinfikujemo sve površine kako bismo sprečili širenje virusa i bakterija.

Ono što je korona virus učinila na globalnom nivou, svet ne pamti još od vremena Drugog svetskog rata. Granice se zatvaraju, uvode se policijski časovi, na ulicama imamo sve veći broj pripadnika vojske i policije, a vlade i medicisnki stručnjaci širom sveta traže rešenje kako da virus na prvom mestu uspore, a onda ga i totalno zaustave.

Nakon samo dve nedelje od prvog testiranja, u gradu Vo bilo je nula zaraženih. Kako je to moguće?

Zorana Pavić predstavila novu pesmu i otkriva svoju tajnu za mršavljenje!

U nesvakidašnjim, vanrednim ili čak opasnim situacijama svaki pojedinac različito reaguje. Tako se ispostavilo i tokom pandemije korona virusa. Dok neki ljudi religiozno nose maske, panično dezinfikuju sebe, ukućane i stanove i jure u nabavku, drugi se ponašaju kao da se ama baš ništa izvan normale oko njih ne dešava. Pitali smo psihologa Radmilu Grujičić zašto je to tako i kako ona ocenjuje te različite reakcije ljudi na dešavanja oko njih.

Silom prilika, ovih dana sve ređe provodimo vreme van zatvorenog prostora. A kada mora da se izađe, zna se rutina: prvo dobro dezinfikujemo ruke, stavimo masku na lice, navučemo rukavice i dok spremamo cegere i imamo utisak da smo potpuno spremni za avanturu odlaska u nabavku neohodnih potrepština ili da prošetamo ljubimca. Ali, da nismo ipak nešto zaboravili?

Korona virus uzdrmao je javnost, vanredno stanje, i kućna izolacija su ono kroz šta svi prolazimo poslednjih dana. U borbi da se što pre nađe rešenje ovog globalnog problema, ljudi posežu za raznim eksperimentima. Jedan astrofizičar došao je na ideju kako da stvori uređaj protiv virusa. Prilikom testiranja, u nozdrvama su mu ostali zarobljeni magneti, i tu je počela njegova agonija.

Svetski zdravstveni forum objavio je prikaz delovanja korona virusa onog momenta kada uđe u ljudski organizam. Virus ulazi u vaše telo kada se udahnu inficirane kapljice, ili kada nakon dodirivanja zaražene površine dodiruju nos, oči ili usta, nakon čega kreće u napad na ćelije.

Jedan Nišlija je odlučio da oraspoloži svoje komšije tokom dana izolacije, izašao na balkon, latio se mikrofona i iz sveg glasa zapevao: “Nije život jedna žena!”

Avioni koji donose pomoć iz Kine doneli su mnogo više od opreme – doneli su stručnjake. Ekipa kineskih lekara koja boravi u Srbiji nesebično deli svoje napore i znanje sa srpskim kolegama.

Građani Turske su na ulicama ostavljali pakete hrane onima koji su najugroženiji, koji u ovom teškom periodu ne mogu sebi da priušte da prehrane sebe i svoje porodice.

Ringier Axel Springer d.o.o. vodeća je izdavačka kuća na teritoriji Srbije u čijem portfoliu se nalaze brojna visokotiražna štampana izdanja „Blic“, „Blic žena“, „Puls“, „NIN“ i „Auto Bild“.

Kompanija je osnovana 1996. godine. Od 2010. godine Ringier Axel Springer Srbija postaje deo novoosnovane medijske grupacije Ringier Axel Springer Media AG, koja takodje posluje u Poljskoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Estoniji, Letoniji i Litvaniji.

email: redakcija@blic.rs
adresa: Kosovska 10, Beograd

IZVOR: Blic.rs