Švedski genetičar Svante Pebo (67) ovogodišnji je dobitnik Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu, a čini se da je to za ovog naučnika rođenog u Stokholmu, koji živi u Nemačkoj, bilo iznenađenje.
U prvoj izjavi Pebo je rekao da je već dobio nekoliko nagrada, ali da nikako nije mislio da će se njegova fascinacija DNK neandertalaca, pa ni to što je postigao naizgled nemoguće – da sekvencionira genom čovekovog izumrlog rođaka iz 40.000 godina starog komada kosti kvalifikovati za Nobelovu nagradu.
Ako bi se to moglo pripisati skromnosti naučnika, opšta javnost je bez sumnje bila iznenađena činjenicom da je i u ovoj godini pandemije kovida “Nobel”, umesto, na primer, za novu RNK tehnologiju za proizvodnju antikovid vakcine, kao što su neki očekivali, dodeljen za proučavanje ljudskog porekla.
U naučnim krugovima, međutim, vest o tome kome je pripala ovogodišnja Nobelova nagrada za fiziologiju i medicinu zapravo je samo potvrda onoga što se odavno očekivalo.
Genetičar Oliver Stojković, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i šef DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu, kaže da je još 1999., kada je upoznao Peba u Lajpcigu, naučna zajednica “brujala” da je kandidat za “Nobela”.
– Tema kojom se Pebo bavi je od fundamentalne važnosti, a poznato je i to da se “Nobel” nikada ne dodeljuje za “aktuelna” otkrića, nego uvek sa vremenskom zadrškom od bar deset godina, koja donosi dodatnu proveru i potvrdu – kaže prof. Stojković.
Otkrivajući genetske razlike sadašnjih ljudi i davno izumrlih neandertalaca, Pebo je svojim istraživanjem doveo do potpuno nove naučne discipline – paleogenomike.
On je prvo nabavio fragment kosti od neandertalca u Nemačkoj, iz doline reke Neandertal, sa mesta po kojem su oni i dobili naziv, a kasnije je koristio kost prsta iz Denisove pećine u južnom Sibiru, mesta koje je dalo ime denisovcima. I pored brojnih poteškoća, uspeo je iz njih da sekvencira DNK.
Do odlaska u penziju, Pebo je vodio Institut “Maks Plank” u Lajpcigu, koji je i osnovao.
– On i drugi naučnici živeli su tamo kao u komuni, a bavili se vrhunskom naukom – priča prof. Stojković.
– Pebo je izuzetno simpatičan, vrlo neposredan čovek. Kada su u Sićevačkoj klisuri pronađeni ostaci arhaičnih ljudi, Pebo je došao u Srbiju, uzeo kost sa nalazišta i održao predavanje na Filozofskom fakultetu u Beogradu. To što je dobio Nobelovu nagradu divna je vest za paleogenetiku i humanu genetiku, kojom se on bavi više od 30 godina. Istorija njegovog naučnog angažovanja počela je egiptologijom. Pebo je prvi sekvencirao egipatsku mumiju. Kasnije smo i mi ovde u Beogradu uradili nešto slično – otkriva profseor Stojković.
To su bili počeci Pebovog rada sa drevnim DNK, na materijalima starim dve ili tri hiljade godina, da bi kasnije prešao na još drevniji materijal: uzorke neandertalaca, ljudske sestrinske vrste koja je živela pre 40.000 godina.
– Posle Pebovog sekvenciranja drevnog DNK postalo nam je jasno da savremeni ljudi sadrže materijal te sestrinske vrste, čime je dokazano da su se ljudi pre 40.000 godina ukrštali sa neandertalcima i da do danas imaju neandertalske gene – priča prof. Stojković.
Pebova otkrića pomogla su da se shvati kako je svet bio naseljen u vreme kada je homo sapiens migrirao iz Afrike i proširio se na ostatak sveta. Otkrio je, takođe, da se transfer gena dogodio posle te migracije iz Afrike, pre oko 70.000 godina.
Ta otkrića nisu “dolazila” bez muke. Profesor Stojković kaže da sekvenciranje genoma ni sad nije lako, a u vreme kada je Pebo radio na tome – “bilo je preteško”:
– O tome govori i činjenica da je Pebo bio prinuđen da neke svoje prve rezultate povuče, jer se ispostavilo da je tehnologija kojom je raspolagao iščitavala savremenu, a ne drevnu DNK. To je veliki udar na naučničku sujetu, ali Pebo ga je prevazišao i kompletan genom vrste koja je živela pre 40.000 godina je iščitan. Pre toga je u stručnoj literaturi navođeno da je najstariji materijal koji se može iščitati onaj od pre 10.000 godina, ali Pebo je pomerio tu granicu – zaključuje profesor Stojković, pišu Novosti.
